среда, 08. децембар 2010.

KAZNENI UDARAC

Nije redak slučaj da se mladim sudijama koje tek počinju sa sudijskom kerijerom, kad je u pitanju presuđivanje prekršaja koje imaju za konačnu odluku kazneni udarac, savetuje da u tim situacijama treba da imaju „drugačiji - mekši“ kriterijum nego prilikom presuđivanja prekršaja van kaznenog prostora. Ovakvi savetu su u najblažu ruku pogrešni, ne pedagoški i krajnje ne tačni. Kao opravdanje za davanje takvih saveta često puta se navodi da kazneni udarac predstavlja stopostotnu prilku za postizanje pogotka koja može odrediti kako tok, tako i ishod same utakmice, te se stoga sudijama savetuje onako kako je rečeno s početka ovog teksta. Iz ovih reči opravdanja može se samo uzeti kao tačno konstatacija da kazneni udarac jeste stopostotna prilika za postizanje pogotka, kao i to da takav pogodak može imati, mada ne mora da bude baš uvek tako, uticaj na dalji tok utakmice – i to je sve. Na kraju tako šta sudiju ne treba ni da interesuje. Osnovni zadatak koji stoji pred sudijom jeste taj da pravilno primenjuje Pravila fudbalske igre na svakom delu terena za igru. 

Kazneni prostor nije nikakav „taboo“ prostor već sastavni deo terena za igru pa samim tim od sudije se ni ne traži da u njemu vaspostavlja neke „dodatne“, mimo ustaljenih, kriterijume prilikom presuđivanja. Pravilo 12, Pravila fudbalske igre, jasno ističe u kojim sve prilikama sudija treba, ukoliko tako proceni, da sankcioniše direktnim udarcem prekršaje nad jednim igračem. Ovom prilikom valja ih još jednom taksativno nabrojati: udari ili pokuša da udari nogom protivnika, saplete ili pokuša da saplete protivnkia, skače na protivnika, napada protivnika, udari ili pokuša da rukom udari protivnika, gura protivnika, startuje (uklizava) u protivnika, drži protivnika, pljune na protivnika, namerno dodirne loptu rukom (izuzev vratara u sopstvenom kaznenom prostoru). Ukoliko se bilo koji od deset gore pobrojanih prekršaja dogodi u kaznenom prostoru sudija je u obavezi da dosudi kazneni udarac bez obzira na položaj lopte pod uslovom da je lopta u igri. To drugim rečima znači da se ti i takvi prekršaji sankcionišu u bilo kom delu terena za igru. To je sve! Nikakvih dodatnih kriterijuma nema i ne sme da bude kada je u pitanju primena gornjih prekršaja unutar kaznenog prostora. Međutim, praksa pokazuje jedanu sasvim drugu sliku. Nije redak slučaj da sudija primenjuje različit kriterijum kada je u pitanju presuđivanje prekršaja unutar i van kaznenog prostora. Tako npr. jedan te isti prekršaj sudija, van kaznenog prostora sankcioniše, dok s druge strane takav isti prekršaj unutar kaznenog prostora, ne sankcioniše. Ovde se postavlja pitanje zašto je to tako? Odgovor je vrlo jednostavan. Svaki onaj sudija koji je nesiguran u sebe i svoje odluke poseže za ovakvim dvojnim kriterijumima. Ti dvojni kriterijumi predstavljaju jedan odbranbeni mehanizam kojeg sudija stvara a koji u krajnjoj liniji uvek ima štetne posledice po sudiju. S druge strane onaj sudija koji je siguran u sebe i svoje odluke on takav kriterijum neće uspostavljati jer za takvim nečim nema ni potrebe. Sigurnost koju oseća je dovoljno dobar odbranbeni mehanizam od svih negativnih i štetnih posledica koji se u toku jedne utakmice mogu javiti. Isto tako valja reći da sam pojam kaznenog prostora kod sudije izaziva i jednu dodatnu vrstu psihološkog prtiska prilikom presuđivanja prekršaja unutar njega, upravo zbog toga što se kao rezultat takvog presuđivanja javlja kazneni udarac. Zbog toga je veoma važno ono o čemu je već bilo pisano a to je psihološka priprema sudije za utakmicu. Ukoliko je ona adekvatna sudija će biti tokom utakmice psihološki veoma stabilan, i obratno. Ako ovome dodamo, ne retku situaciju, da se neki prekršaji koji su za sankcionisanje dogode u kaznenom prostoru pred sam kraj utakmice onda je pritisak koji sudija oseća jači pa se zbog toga dešava da sve one sudije koje nisu adekvatno pripremljene za utakmicu podvajaju kriterijum presuđivanja. Pogrešno i opasno!

Sudija treba da uvek ima na umu bez obzira ko igre, gde se igra, koji je minut igre u pitanju, kakav je rezultat i tome slično, da je kazneni prostor deo terena za igru isti kao i svaki drugi deo terena i da u njemu važi preimena Pravila fudbalske igre isto kao i na drugim delovima terena za igru. To je jedino što sudiju treba da interesuje kada je u pitanju presuđivanje prekršaja koji kao krajnju odluku imaju dosuđeni kazneni udarac. 

среда, 01. децембар 2010.

MATERIJALNA POVREDA PRAVILA IGRE?!

Nije redak slučaj da timovi koji su oštećeni suđenjem traže ponavljanje utakmice. Ti zahtevi su u najvećem broju slučajeva bespredmetni, lišeni argumentacije. Valja znati da jedini slučaj koji može dovesti do poništavanja jedne fudbalske utakmice zbog greške sudije jeste taj da je sudija na utakmici učinio materijalnu povredu Pravila igre i da je takva sudijska odluka odlučila pobednika meča ili pak uticala na konačan ishod utakmice. Šta je materijalna povreda Pravila igre? Pod materijalnom povredom Pravila igre podraduzmeva se da je sudija doneo odluku koja je u suprotnosti sa odredbama Pravila igre. Odluke koje se baziraju na sudijskoj proceni, slobodnom sudijskom uverenju, nisu, i ne mogu se podvesti pod materijalnu povredu Pravila igre. Ukoliko su tako donete odluke pogrešne one imaju samo status sudijske greške u proceni ali, ne i status materijalne povrede. Sudijska procena nije materijalna povreda Pravila igre!

S obzirom da u Pravilima igre egzistiraju odredbe koje su imperativnog karaktera, to znači da odluka sudije iz domena takvih pravila mora biti isključivo onakva kako u tim pravilima piše, svako njihovo narušavanje od strane sudije ima status materijalne povrede. Npr. u jednom timu igra više od jedanaest igrača, sudija prizna pogodak koji je postigao tim u napadu iz indirektong slobodnog udarca a da loptu niko nije dotakao na putu do gola, sudija prizna pogodak direktno iz ubacivanja sa strane, sudija ne ponovi kazneni udarac pošto lopta dotakne strano lice na svojoj putanji itd., itd. Kako prepoznati takve odredbe? To su sve one odredbe iz Pravila igre koje u sebi ne sadrže formulaciju „po proceni ili mišljenju sudije“. One odredbe koje takvu formulaciju sadrže ne mogu biti prdmet rasprave o postojanju ili, ne postojanju materijalne povrede. Umesto suvoparne analize ponaosob svih pravila Pravila igre, biće neuporedivo zanimljivije osvrnuti se na primere iz prakse, i kroz njih analizirati instituciju materijalne povrede Pravila igre.

1982. godine SP u Španiji, utakmica Špnija-Jugoslavija sudija je dosudio kazneni udarac u korist Španije jer je procenio da je prekršaj nad španskim napadačem učinjen na poprečnoj liniji kaznenog prostora (linije kaznenog prostora se smatraju sastavnim njegovim delom). U pravilu 14 Pravila igre, koja su tada bila na snazi, jasno je stajalo da će sudija dosuditi kazneni udarac protiv ekipe koja u svom kaznenom prostoru učini jedan od prekršaja (regulisano pravilom 12) koji se kažnjavaju direktnim slobodnim udarcem pod uslovom da je lopta u trenutku prekršaja bila u igri. TV snimak je nedvosmisleno pokazao da je prekršaj učinjen tik izvan kaznenog prostora. U ovom slučaju jasno je da se ne radi o materijalnoj povredi već o pogrešnoj proceni sudije na tom meču. Prekršaj je bio van kaznenog prostora. 1986. godine SP u Meksiku, četvrtfinalna utakmica Argentina-Engleska, Argentinci (Maradona) su postigli drugi gol i tako otišli  u polufinale. Sudija je dosudio da je gol regularan. U pravilu 12 Pravila igre tada je stajala forumlacija da će direktan uradac u korist protivničke ekipe biti dosuđen ukoliko „sudija oceni da je igrač namerno dodirnuo loptu rukom (izuzev vratara u sopstvenom kaznenom prostoru).“ U ovom slučaju sudija je ocenio da Maradona nije igrao loptu rukom. TV snima je pokazao da Maradno ne samo da je igrao loptu rukom već da je to njegovo igranje bila čista namera. S obzirom da se radi o pogrešnoj proceni sudije ne može biti govora o materijalnoj povredi Pravila igre, jer te povrede nije ni bilo. 2006. godine SP u Nemačkoj, utakmica Hrvatska-Australija sudija meča je igraču Hrvatske reprezentacije Šimuniću pokazao tri žuta kartona na toj utakmici. Sudija je pomenutog igrača isključio tek nakon trećeg žutog kartona. Pravilo 12 Pravila igre u podnaslovu „Disciplinske kazne“ jasno propisuje da igrač nakon dobijene druge opomene (žuti kraton) automtaski zarađuje isključenje sa utakmice (crveni kraton). Takav igrač ne može da nastavi utakmicu. Ova odredba je imperativnog karaktera. Iz tog razloga sudija je na pomnutoj utakmici učinio materijalnu povredu Pravila igre. Utakmica nije poništena zato što takva odluka sudije nije uticala na konačan ishod utakmice nije odlučila pobednika niti je uticala na konačan plasman na tabeli grupe. 2009. godina, utakmica Francuska-Irska revanš meč baraža za odlazak na SP u Južnoafričku Republiku. Pred sam kraj drugog produžetka napadač Francuske reprezentacije (Anri) šutira na kratko odbijenu loptu naleće Galas i postiže pogodak koji je Francize odveo na SP. Sudija je gol priznao.  TV snimak je jasno pokaza da je Anri pre čuta koji je uputio igrao rukom. Namera je bila očigledna. Međutim, pošto se radi o proceni sudije (iz domena pravila 12) takva odluka se nije mogla podvesti pod materijalnu povredu već samo pod lošu procenu sudije meča. 2010. godine SP u Južnoafričkoj Republici, utakmica Nemačka-Engleska. U 38.minutu takmice pri stanju rezultata 2:1 za Nemce igrač Engleske reprezentacije (Lampard) šutirao je na protivnički gol, lopta je udarila u prečku i odbila se u polje kod gol linije. Sudija je pokazao da se igra nastavi. TV snimak jasno je pokazao da je lopta cela prešla gol liniju što znači da je gol postignut. Iako je greška bila više nego evidentna, u ovom slučaju, se ne može govoriti o materijalnoj povredi Pravila igre pošto se radi o isključivo pogrešnoj proceni sudije u datom trenutku.

Gore navedenih par primera iz fudbalske prakse treba da pokaže da je veoma malo grešeka sudija koje se mogu okvalifikovati kao materijalna Povreda pravila igre. Najveći broj grešaka koje sudije na jednoj utakmici načine su rezultat loše, slabe procene. Dve stvari koje jednog sudiju mogu da navedu na materijalnu povredu Pravila igre su: ne poznavanje odredaba Pravila igre i drugo, odusustvo potpune koncentaracije u određenom trenutku trajanja meča. Zbog toga valja još jednom napomenuti da se Pravila igre moraju znati do u detalja, njihovo poznavanje je uslov bez koga se ne može u suđenju.