уторак, 29. март 2011.

ELEMENTI KOJE POSMATRAČ SUĐENJA VREDNUJE PRILIKOM OCENJIVANJA UČINKA SUDIJE NA UTAKMICI

U nemalom broju slučajeva imao sam priliku da vidim sa koliko bojazni, kod nekih sudija je ta bojazan prerastala u jednu vrstu panike, sudija pristupao utakmici nakon saznanja da mu je za utakmicu koju sudi određen posmatrač suđenja. Nije bio redak slučaj da su neke sudije koje su sasvim dobro sudile utakmice koje su im bile poverene, na utakmici na kojoj su imali posmatrača suđenja, utakmicu sudili ispod svog renomea i objektivnog znanja kojeg su imali. Bojazan od ocene koju će sudija na utakmici dobiti prerasta svako racionalno ponašanje kod sudije. Ocena jeste bitna i u velikoj meri utiče na položaj kojeg će sudija na rang listi zauzeti, ali ocena je krajnji produkt do kojeg se dolazi sklapanjem velikog broja elemenata od strane posmatrača suđenja. Na takavo ponašanje sudije svakako da utiču dve stvari. Prva, nedostatak vere u sebe i svoje znanje i drugo, osnovno nepoznavanje elemenata koje posmatrač suđenja samerava prilikom ocene suđenja i sastavljanja izveštaja sa utakmice. Pitanje vere sudije u sebe i svoje znanje već je u nekoliko tekstova obrađivano tako da ovom prilikom želim nešto više da kažem o onom drugom faktoru tj. koji su to elementi koje posmatrač poput puzzle skalpa na jednoj utakmici i na osnovu kojih donosi vrednosti sud koji je na kraju oličen u oceni.

Za razliku od nekih ranijih vremena kada su sudije ocenjivane ocenama od 1 do 5, gde je ocena mogla da ide jedino još na pola ( 2,5 – 3,5 – 4,5 ) danas se sudije ocenjuju ocenama od 5 do 10 s tim da se u tom rasponu ocena koriste i decimalni brojevi u rasponu od 0,1 do 0,9. Koliko je ovakav vid ocenjivanja najsrećnije rešenje teško je ovom prilikom reći. Sigurno je da se ovakvom sistemu ocenjivanja sudija može staviti veliki broj zamerki, ali o tome neki drugi put. Ocena koju posmatrač suđenja daje sudiji za suđenje na jednoj utakmici mora imati jako uporiše u elementima koje posmatrač suđenja opisno daju u svom izveštaju. Ocena je forma a obrazloženja u izveštaju su suština. Koji su to elementi koji utiču na visinu ocene? To su:

  1. Ocena nivoa težine utakmice na kojoj sudija deli pravdu;
  2. Primena i interpretacija Pravila fudbalske igre. Ovde posmatrač posebno obraća pažnju na to kako sudija kontroliše utakmicu, kakav mu je taktički pristup i vođenje igre;
  3. Kontrola discipline na utakmici. Ovde posmatrač suđenja posebno obraća pažnju na ponašanje igrača, službenih lica na klupama;
  4. Kakvo je reagovanje sudije kod spornih ili pak incidentnih situacija koje su se destle na utakmici;
  5. Kakva je fizička pripremljenost sudije. Kod ovog elementa posmatrač suđenja ocenjuje postavljanje i kretanje sudije tokom trajanja utamice;
  6. Kakva je saradnja sudije sa sudijama pomoćnicima (kod utakmica gde postoji i četvrti sudija onda se ocenjuje i saradnja sudije i sa četvrtim sudijom);
  7. Ličnost sudije. Kod ovog elementa posmatrač suđenja zauzima stav o sudiji na osnovu sudijinog držanja i ponašanja kako tokom tako i pre i nakon završetka utakmice.

Što se tiče sudija pomoćnika posmatrač suđenja vrednuje sledeće elemente:

  1. Tačnost odluke za ofsajd i primena tehnike „sačekaj i vidi“;
  2. Postavljanje i kretanje;
  3. Kakva je koncentracija sudije pomoćnika i saradnja sa glavnim sudijom;
  4. Kakva je reakcija sudije pomoćnika kod prekršaja koji su se desili u njegovoj blizini;
  5. Kakva je kontrola sudije pomoćnika prilikom prekida igre.

Svaki sudija treba da zna da ne postoje drugi elementi koje posmatrač suđenja koristi za sameravanje sudijinog učinka na jednoj utakmici. Zbog toga svaki sudija treba da uvek i na svakom mestu ima u vidu gore pobrojane elemente jer na osnovu njih može i sam sameriti svoj učinak na utakmici koju je sudio.

Ono što sudije još treba da znaju jeste to da su posmatrači suđenja dužni svoje izveštaje da popunjavaju u skladu sa uputstvom o sastavljanju izveštaja posmatrača suđenja. U tom uputstvu su date određene smernice kojih se posmatrači moraju držati prilikom sastavljanja svog izveštaja. Od svih tih smernica datih u tom uputstvu za sudiju je najvažnije da zna sledeće:

  1. da se ocena 7,9 daje za suđenje kod kojeg je učinjena jedna ozbiljna greška dok je sve ostalo bilo za ocenu 8,3+;
  2. da se ocena 7.8 daje za suđenje kod kojeg je učinjena jedna ozbiljna greška dok je sve ostalo bilo za ocenu u intervalu od 8,0 do 8,2;
  3. da se ocene u intervalu od 7,5 do 7,7 daju sudiji za suđenje koje se može okarakterisati kao zadovoljavajuće ali kod kojeg se dosta toga treba popraviti;
  4. da se ocena veća od 8,4 daje sudiji kada je sudija doneo tačne i važne odluke koje se tiču rezultata utakmice kao i njenog daljeg toka, kao i da je primena disciplinskih mera bila primerena.

Ono što ipak ostaje kao jedna vrsta zapitanosti jeste to da se i ocena posmatrača suđenja bazira na subjektivnom osećaju tj. proceni isto onako kao što se kod sudije javlja osećaj, procena prilikom presuđivanja. Kako bilo da bilo posmatrač suđenja ima pred sobom elemente kojih se treba držati prilikom ocene sudije. Posmatrač suđenja nije nikakav bauk ili pak neko od koga treba zazirati. Ti elementi su dosta jasni i precizni. Ukoliko te elemente i sudija poznaje onda može i sam, dosta objektivno, oceniti sopstveni učinak na jednoj utakmici. Ovde ne govorim i nije mi namera da o tome išta kažem a što je vezano za zloupotrebu institucije koje se zove posmatrač suđenja. O tim nečasnim rabotama, kojih nažalost na utakmicama ima neka kažu oni koji se tim rabotama i zanimaju. Neka kažu onako po sopstvenoj savesti, normalno ako je imaju. Ako je nemaju neka im bog bude u pomoći.

четвртак, 10. март 2011.

PSIHOLOGIJA I SUĐENJE

Iako na prvi pogled sport i psihologija nemaju dodirnih tačaka dublja njihova analiza pokazuje da koliko god to izgledalo čudno sport i psihologija idu ruku pod ruku. Primeri iz prakse u velikoj meri potvrđuju ovu konstataciju. Poznavanje psihologije pojedinca može u velikoj meri biti od pomoći svakome ko se spotrom bavi na bilo koji način. Fudbal sigurno po tom pitanju zauzima jedno od centralnih mesta. Nije redak slučaj da fudbalski klubovi angažuju psihologe u cilju provere psihološkog stanja i profila svojih igrača. Na osnovu rezultata psiho-testova uprava kluba i trener, pored ostalok, koncipiraju svoj dalji rad. Kada su u pitanju fudbalske sudije onda se bez ikakve apologetike može reći da je poznavanje psihologije od izuzetnog značaja za jednog fudbalskog sudiju. Taj, neko će reći novi zahtev koji se pred sudije postavlja, fudbalskom sudiji može biti od neprocenjive koristi prilikom deljenja pravde na jednoj fudbalskoj utakmici. Poznavanje psihologije fudbalskom sudiji omogućava da putem posmatranja i zapažanja kako igrača - pre i tokom utakmice tako i ljudi iz uprave pa i samih navijača predvidi određena ponašanja pojedinca ili pak grupe što otvara prostor za preventivno delovanje kako bi se izbegle neželjene posledice. Upravo iz tog razloga pitanje elementarnog poznavanja psihologije pojedinca od strane fudbalskog sudije zavređuje pažnju da se u kratkim crtama o njemu nešto više kaže.

Najgrublje rečeno psihologija je nauka o ponašanju pojedinca. Detaljnija definicija ove naučne discipline kaže da se psihologija bavi proučavanjem, objašnjavanjem i predviđanjem ponašanja, razmišljanjem, osećanjima, motivacijama ljudskih odnosa i njihovih potencijala. Upravo kada ovako široku definiciju psihologije sagledamo sa svim njenim elementima, uvažavajući sam pojam fudbalske igre i iz čega se ona sastoji, onda se nameće samo po sebi zašto je bar elementarno poznavanje psihologije važno za fudbalskog sudiju. Često puta samo imali prilike da na utakmicama, bez obzira kog su ranga takmičenja, vidimo, histerične, nervozne, ishitrene, nesmotrene, van rezonske postupke fudbalera ili pak nekih drugih aktera koji utakmicu počinju da usmeravaju u jednom drugom, neželjenom pravcu. U takvim situacijama položaj sudije se usložnjava i počinje da biva obojen velikim neprijatnostima i problemima. Nakon takvih reakcija i toka stvari uvek se zapitamo: Zašto? Upravo tako koncipirano pitanje od strane sudije je pogrešno. Odgovor na to pitanje ne treba da da fudbalski sudija već ljudi koji se bave psihologijom ali ono što fudbalski sudija treba da uradi jeste da prepozna u igračima ili pak drugim akterima one elemente koji mogu proizvesti negativnu posedicu na jednoj utakmici. To prepoznavanje će sudiji pomoći da može u velikoj meri predvideti reakciju osobe koja te elemente u sebi nosi. Tako npr. često se dešava da igrač u jednu utakmicu uđe nervozan. Mnogi faktori su mogli da doprinesu toj nervozi počevši od porodice pa do društva. Na sudiji je da takvo stanje prepozna jer nervozni igrači mogu tokom utakmice napraviti sijaset poteza i postupaka koji mogu direktno uticati na sam tok utakmice. Umesto teoretskog objašnjavanja značaja poznavanja psihologije najbolje je da se o tom značaju kaže konkretno kroz primer iz prakse. Najsvežiji primer jeste utakmica Lige šampiona između Barselone i Arsenala. Videlo se golim okom da je Van Persi u meč ušao vidno nervozan. Šta je bio uzrok te nervoz teško je reći, jer je stvar lične prirode ali da je taj igrač nervozu preneo na teren to je bilo više nego evidentno. Usledilo je jedno koškanje u kojem je Abidal uhvatio Van Persia za vrat to sudija Busaka kao ni njegovi pomoćnici nisu videli. Sam potez Abidala je još više pojačao nervozu kod Van Persia, ne samo što je pojačao nervozu nego je razvio još jedan osećaj - osećaj ratobornosti, što je dovelo do toga da je već u narednom napadu taj igrač dobio žuti karton zbog nesportskog starta nad igračem Barselone a kasnije je dobio drugi žuti karton tj. zaradio je isključenje zbog krajnje smešnog poteza, šutiranja lopte nakon sudijinog zvižduka (Nervozni igrači traže način kako da iz sebe izbace tu nervozu. Jedan od tih načina jeste i snažno šutiranje lopte nakon prekida igre). Cela situacija se mogla izbeći da je sudija Busaka prepoznao Van Persievu nervozu jer da ju je prepoznao Abidal bi dobio žuti karton zbog hvatanja za vrat tog igrača što bi direktan bio signal Van Persiu da sudija sve vidi i da ga štiti. Taj osećaj kojeg nervozni igrači imaju da su se svi urotili protiv njih definiše i ponašanje igrača na utakmici. Na nervozno ponašanje Van Persia imali smo nervoznu reakciju sudije Busake. Epilog svega toga nije ni mogao biti drugačiji od onoga koji je bio. Iz ovog primera se sasvim jasno vidi koliko je važno da sudija sem što deli fudbalsku pravdu mora biti i dobar poznavalac ljudi i njihovih ponašanja.

Snimanje stanja kao priprema za jednu utakmicu za sudiju ne počinje na samom početku utakmice, ako sudija počne tada da snima situaciju biće kasno. Snimanje stanja počinje dolaskom sudije na teren-stadion. Sudija treba da posmatra i opaža, ne da gleda jer gledanjem neće ništa videti, igrače obeju ekipa kako se ponašaju i drže pre početka utakmice, kako se ponašaju tokom zagrevanja, kako dočekuju izlazak na teren pred sam početak utakmice, treba da posmatra ponašanje ljudi iz uprave kluba koji su prisutni na utakmici, treba da posmatra ponašanje i reakciju gledalaca. Ljudi nesvesno pokazuju svoja unutrašnja osećanja i stanja. Navešću samo neke od mogućih reakcija koje sudija pre početka utakmice može da opazi kod igrača: skakutanje u mestu, nemirni pokreti donjim i gornjim ekstremitetima, izrazita spolja ničim izazvana gestikulacija-mimika na licu, nemirno isčekivanje početka utakmice, neartikulisani glasovi, skretanja pogleda, grickanje noktiju, razdražljivost spram saigrača-publike-igrača suparničkog tima, psovanje i preglasno govorenje itd. Svi ovi elementi su u najvećoj meri neoboriv dokaz da je igrač nervozan pred utakmicu i da zbog toga, upravo na tog igrača treba obratiti posebnu pažnju. Na osnovu svega onoga što sudija opazi pre početka utakmice dovešće ga u situaciju da može biti uvek korak ispred nemilih ili neprijatnih događaja koji se mogu odigrati kao posledica psihološkog stanja igrača na utakmici koja mu je poverena na suđenje. Nije lako biti fudbalski sudija.