петак, 28. октобар 2011.

HAJKA NA SUDIJE!

Nema veze sa suđenjem, ima veze sa sudijama

Da se sudije kod nas prozivaju zbog načina na koji obavljaju posao na našim terenima je nešto na šta smo uveliko navikli. Skoro svakodnevno osvanjuju saopštenja klubova o navodnim krađama sudija koji su utakmicu tom klubu sudili. Izriču se konstatacije, kvalifikacije bez ikakve zdrave logike i svesti o težini izgovorene reči. Neko će s pravom reći kakvo društvo, takvi i klubovi. Međutim, ono što se dogodilo nakon utakmice osmine finala Kupa Srbije između Inđije i Vojvodine prelazi svaku granicu pristojnosti.

O čemu se zapravo radi? FK „Inđija“ je nakon pomenute utakmice izdala saopštenje u kojem je istakla da je sudijska ekipa sa te utakmice, Vlado Glođović, Branko Pavlović, Zoran Mićanović i Novak Simović, odbila da se odrekne dela honorara za učešće u humanitarnoj akciji „Borba za bebe“. Ljudima iz FK „Inđija“ to nije bilo dovoljno pa su u saopštenju otišli korak dalje, prešli su na teren privatnosti, te su u javnost izneli i podatak gde sudije rade i kako zarađuju duple dnevnice. Uzgred nije propušteno da se napomene kako oni takvu odluku sudija ne razumeju, kako su zgraženi takvim činom, dali su sebi za pravo da postave pitanje morala pomenutih sudija zbog takve odluke. Jednom rečju sudijska ekipa je izložena javnoj osudi, stavljena na stub srama. To saopštenje su mediji preneli, kako pisani tako i elektronski, i istom dali veliki publicitet, normalno s negativnom konotacijom. Šta je motivisalo ljude iz FK „Inđija“ na ovakav potez teško da iko može razumeti sem njih samih, ali svakako da sve to što je kroz ovo saopštenje izazvalo takvu medijsku pažnju zaslužuje da se do kraja rasvetli. Prvo, utakmica osmine finala Kupa Srbije je zvanična utakmica u organizaciji FSS te stoga na toj utakmici se mogu sprovoditi akcije, bile one humanitarne ili ne, koje odobri i na njih da saglasnost FSS. S obzirom da se FSS po pitanju humanitarne akcije „Borba za bebe“ do sada nije oglasio u smislu učešća njegovih zvaničnika u toj akciji, takva vrsta informacije ne postoji na zvaničnom sajtu FSS, niko nema pravo da uzurpira ono što je u nadležnosti ljudi iz srpske kuće fudbala. FK „Inđija“ u ovom slučaju je mogla da se uključi u ovu humanitarnu akciju kroz uplatu prihoda od prodaje karata ili na neki drugi način, ali nikako da traži od zvaničnih lica FSS na utakmici sa Vojvodinom, sudije i delegat jesu zvanična lica, da se odreknu dela svog honorara. Kada bi se tako nešto odomaćilo onda bi imali pravu poplavu raznih humanitranih akcija, bilo one opravdane ili ne, koje bi klubovi ili lokalne samouprave ili razne NVO organizovali i po tom osnovu tražili da se sudije, delegati, posmatrači suđenja odreknu svog honorara. Kad su svojevremeno FIFA i UEFA organizovali akciju pod nazivom „Stop rasizmu u fudbalu“ ona se sprovodila isključivo na utakmicama koje su se odigravale pod okriljem ove dve kuće fudbala. Nacinalni fudbalski savezi su mogli, ali nisu morali, da se priključe toj akciji u okviru takmičenja koje oni oragnizuju. Ono što se sudijama može zameriti kad je u pitanju utakmica između Inđije i Vojvodine jeste to da su pre početka utakmice obukli majice na kojima je bio ispisan naziv humanitarne akcije „Borba za bebe“. Svakako da tako nešto nisu trebali da urade jer se FSS, svojom odlukom, nije uključio u tu akciju a oni su bili na utakmici koja je u nadležnosti FSS. Ako to imamo u vidu onda se može sasvim jasno zaključiti da je FK „Inđija“ prekoračila svoje ovlašćenje i prigrabila za sebe nešto što joj ne pripada. Druga je stvar da je ovaj klub organizovao humanitarnu utakmicu u svrhu uključivanja u već pomenutu akciju, međutim to nije bio slučaj. Stavljanje sudijske ekipe zbog toga na stub srama je nedopustivo i skandalozno svakako da zaslužuje reakciju FSS. Drugo, svaka humanitarna akcija je bazirana na dobrovoljnoj osnovi. Stvar je pojedinca da li hoće, ili neće da se uključi u tu akciju. Humanitarna akcija „Borba za bebe“, za koju lično smatram da je bila potreba i da ima itekako smisla što je pokrenuta, nije imperativnog karaktera pa stoga se niko ne može prozivati ili satanizovati zbog toga što ne želi da učestvuje u njoj. Stvar je pojedinca koliko oseća takvu akciju i koliko saoseća sa onima za koje se takva akcija sporovdi. Ovo pitanje spada u domen razvijenosti ljudske svesti. Postoji još jedna stvar koja može biti veoma interesantna a to je pitanje; Da li su sudije, koje su u saopštenju FK „Inđija“ tako bezobzirno prozvane možda, već učestvovale u humanitranoj akciji o kojoj je reč. Zatim, možda sudije nisu želele da njihovo učešće u humanitarnoj akciji „Borba za bebe“ ide preko FK „Inđija“ već imaju nameru da preko nekog drugog, ili možda samostalno da učestvuju u njoj.

Posle svega jedno je sigurno a to je da je trebalo mnogo toga proveriti pre nego što je jedno takvo saopštenje izneto u javnost. Ovako stiče se utisak o jednoj krajnje neprimerenoj, čak i brutalnoj, hajci koja je povedena prema četovrici sudija koji su bili na utakmici između Inđije i Vojvodine. S obzirom da je reč izgovorena i da ta reč, po onoj Andrićevoj misli, nije ostala na mestu već se valjala i bivala sve veća i veća, otišla u etar onda bi zbog svega toga ljudi iz FK „Inđija“ morali da budu spremni da se suoče sa svim eventualnim posledicama, tako i na taj način, javno izgovorene reči.

среда, 26. октобар 2011.

MIX SRĐANA OBRADOVIĆA

Osmina finala Kupa Srbije

Crvena Zvezda – Banat 1:0

Sudija: Srđan Obradović

Kao da nema kraja cirkuskim predstavama koje nam igrači priređuju na utakmicama bez obzira da li se radi o ligaškom takmičenju, ili o kup utakmicama. Ovog puta akteri „cirkuske arene“ su bili igrači Banata na utakmici osmine finala Kupa Srbije. Cirkus na našem najvećem stadionu počeo je kad je sudija Obradović, u sudijskoj nadoknadi  dosudio kazneni udarac u korist Crvene Zvezde. O čemu se zapravo radi? U 96. minutu utakmice sudija Obradović je dosudio kazneni udarac za Crvenu Zvezdu nakon što je u kaznenom prostoru Banata došlo do kontakta između ruke jednog odbranbenog igrača gostujućeg tima i lopte. Dosuđeni kazneni udarac je bio povod da se dan po završetku meča obilato po medijima govori o sudijskoj greški na pomenutoj utakmici koja je direktno uticala na rezultat. Upravo zbog toga valja se osvrnuti na ovaj sporni detalj.
Kad se pažljivo pogleda snimak spornog detalja jasno je da je kontakta između ruke odbranbenog igrača Banata i lopte bilo. Ono što je u ovoj spornoj situaciji potrebno razrešiti jeste dilema da li je postojala namera igrača Banata da igra loptu rukom u svom kaznenom prostoru? S obzirom da je igrač Banata koji je startova, uklizavao prema lopti koja je upućena ka njegovim vratima imao odručene ruke koje su bile u položaju koji nije bio prirodan da se zaključiti da je samim tim namera postojala. Priroda uklizavanja, to znaju svi oni koji su igrali fudbal, kaže da igrač kad uklizava to radi tako da pada na stranu tela koja mu je igrajuća ( u desno, ili u levo). Prilikom uklizavanja ruka igrača je okrenuta ka dole jer na taj način igrač se priprema da se dočeka prilikom pada. U spornoj situaciji igrač Banata se prosto bacio nogama unapred dok mu je ruka bila u vazduhu daleko od tela što sasvim jasno pokazuje da je igračeva namera bila da loptu zaustavi „pošto-poto“ na putu prema vratima. Na osnovu toga, mišljenja sam da je sudija Obradović ispravno postupio kad je takav kontakt lopte i ruke okarakterisao kao nameru, dosudivši kazneni udarac. Još nešto. Položaj sudije Obradovića u spornoj situaciji je bio idealan. Nalazio se na svega nekoliko metara od mesta događaja i pritom je imao potpuno otvoren vidik, nije bio zaklonjen. Jedan interesantan detalj u vezi ove situacije je taj da igrač koji je skrivio kazneni udarac nije protestovako kod sudije već je ostao na mestu kad je prekršaj načinjen. To svakako ukazuje da je igrač bio svestan šta je uradio. U najvećem broju  slučajeva igrač koji je po mišljenju sudije načinio prekršaj, a ne slaže se sa takvom odlukom sudije, ume da budue najgrlatiji kod protesta. Međutim, ono što se posle dosuđenog kaznenog udarca događalo može se pripisati sudiji da je načinio grešku. U gužvi koja je nastala evidentno je bilo da je nekoliko igrača Banata zaslužilo da im se izreknu disciplinske mere – opomena, a nekim igračima čak i disciplinska mera – isključenje. Bilo je u tom mobingu svega i svačega. Bilo je i držanja sudije, i povlačenja, i pljuvanja prema sudiji. Sve to što su igrači Banata demonstrirali nije smelo da prođe bez disciplinskih mera. Pored ne izricanja disciplinskih mera sudija Obradović se oglušio i o proceduru oko izvođenja kaznenog udarca jer je bilo više nego evidentno da je, minimum, jedan igrač Crvene Zvezde ušao u kazneni prostor pre nego što je igrač koji je izvodio kazneni udarac pomerio loptu sa mesta odakle se izvodi kazneni udarac. S obzirom da je pogodak postignut sudija Obradović je morao da ponovi izvođenje kaznenog udarca. I u ovoj situaciji, kao i bezbroj drugih imali smo priliku da vidimo da sudija prilikom izvođenja kaznenog udarca ne kontorliše ono što po PFI treba da kontroliše (da li se igrači koji se nalaze van kaznenog prostora ponašaju tokom realizacije kaznenog udarca onako kako to PFI nalažu u ovakoj situaciji), već gleda u vratara što je posao sudije pomoćnika. 

уторак, 25. октобар 2011.

UTISAK KAŽE, MILORAD MAŽIĆ POGREŠIO

Vojvodina - Hajduk 4:0

Sudija: Milorad Mažić

Prošla su puna dva dana od kad sam odgledao utakmicu Vojvodina - Hajduk, a mene jednako muči jedan sporni detalj sa te utakmice. Radi se, koliko me pamćenje služi, o 13. minutu utakmice kad je sudija Mažić dosudio kazneni udarac u korist Vojvodine nakon starta gostujućeg igrača Fejse, nad napadačem Vojvodine Merebašvilijem. U isto vreme sudija Mažić je izrekao disciplinku meru – isključenje igraču Hajduka zbog učinjenog starta. To je kompletna sporna situacija.

U čemu se ogleda nedoumica u vezi gore pomenutog detalja? To svakako nije isključenje igrača Hajduka, ono je sasvim na mestu i opravdano. Napadač Vojvodine je imao otvoren put ka gostujućim vratima, ispred njega nije bilo nijednog igrača Hajduka sem vratara. S obzirom da se Merebašvili našao u izuzetno povoljnoj prilici za postizanje pogotka i da je u toj prilici bio ometen od strane igrača Hajduka jedina primerena disciplinska mera za učinjeni start jeste isključenje. Odluka sudije Mažića u ovom slučaju je u saglasnosti sa odredbama PFI i uputstvu koje je Međunarodni bord dao sudijama upravo kad su u pitanju ovakve situacije. Međutim, ono što je unelo sumnju jeste dosuđeni kazneni udarac. I to ne da li je prekršaj bio, već gde se prekršaj dogodio? Dok sam gledao utakmicu čim se dogodio sporni detalj u meni se javila sumnja da li je prekršaj bio unutar, ili izvan kaznenog prostora. Preciznije, da li je kažnjiva radnja završena pre nego što je napadač Vojvodine ušao u kazneni prostor i tamo pao. Prvi utisak koji sam stekao je bio da je igrač Hajduka završio svoju kažnjivu radnju nad napadačem Vojvodine tik izvan kaznenog prostora. Cela akcija se izuzetno brzo odvijala tako da ova situacija spada u one na koje nije baš lako dati odgovor. Čak ni snimak spornog detalja teško da može da da precizan odgovor. U ovoj situaciji svakako da je veoma važno kakva je bila reakcija sudije pomoćnika (Dejan Potočan) na strani terena gde se prekršaj dogodio. Valja reći da su sudije na ovoj utakmici imali sistem veze pa pretpostavljam da su u toj situaciji sudija i sudija pomoćnik komunicirali. U pomenutoj situaciji sudija Mažić, to je moj utisak, nije imao dobar položaj, nalazio se u liniji sa oba igrača koji su bili u duelu. Kad je kažnjiva radnja počela da se odvija Mažić je počeo da se izvlači iz linije u stranu kako bi imao bolju preglednost. S obzirom na brzinu akcije biće da je zakasnio u izvlačenju iz linije pokrivenosti. Definitivno nalaženje jasnog odgovora kod ovakvih situacija nije baš uvek i do kraja izvodljivo. Snimak spornog detalja, bar onaj koji sam ja imao prilike da vidim, teško da može razrešiti nastalu dilemu. Možda postoji neki drugi snimak na kojem se sporna situacija neuporedivo bolje vidi ali, nažalost ja takav snimak nisam imao. Posle svega za razrešenje sporne situacije ostaje nešto što spada u domen krajnje subjektivne ocene a to je prvobitni utisak ili osećaj, kojeg svako od nas poseduje. Psiholozi kažu da u 90% slučajeva prvi osećaj koji čovek stekne o nekome ili nečemu je ispravan. Ako ovo imamo u vidu i moj prvobitni utisak koji sam stekao kad se sporni detalj desio onda mogu da zaključim da je sudija Milorad Mažić pogrešio što je dosudio kazneni udarac za Vojvodinu.

понедељак, 24. октобар 2011.

SPORNO - NESPORNO

Javor – Partizan 0:2

Sudija: Miodrag Gogić

U okviru 9. kola Super lige jedna od najinteresantnijih detalja zabeležen je na utakmici Javor – Partizan. U 12. minutu utakmice u kaznenom prostoru Partizana došlo je do kontakta između domaćeg napadača Eliomara, i odbranbenog igrača Partizana Kamare. Domaćini su tražili kazneni udarac, ali sudija Gogić nije bio takvog mišljenja.
Sporna situacija iz 12. minuta utakmice je još jedan u nizu primera kad se radi o primeni pravila „slobodnog sudijskog uverenja“. Kad se pogleda, samo, snimak spornog detalja sa ove utakmice evidentno je da je kontakta bilo, ali isto tako se sasvim jasno može videti da je igrač Partizana ramenom odgurnuo napadača Javora. U ovom slučaju imamo klasičan primer remplovanja unutar kaznenog prostora. Remplovanje u duelu nije kažnjivo pod uslovom da se u njemu ne upotrebljava prekomerna sila. Na snimku sporene situacije stiče se utisak da je Kamara ipak upotrebio kod ovog kontakta prekomernu silu i da je igrač Partizana u duelu, ipak, stratovao na protivnika, a ne na loptu. Na osnovu takvog opažanja stekao sam utisak da sudija Gogić u ovoj situaciji ne bi pogrešio da je  start Kamare u 12. minutu utakmice okarakterisao kao prekršaj za kazneni udarac. To je zaključak na osnovu odgledanog snimka. Međutim, s obzirom da se radi o „slobodnom sudijskom uverenju“ ne može se „a priori“ izneti stav da je sudija Gogić načinio grešku. Da bi se došlo do merodavnog zaključka neuporedivo je važnije da se, pregledom snimka celokupnog toka utakmice, vidi kriterijuma kojeg je sudija Gogić imao na ovoj utakmici tj. videti kako je ove i sliče startove sudija sankcionisao tokom igre. Ako ih je sudija tokom igre sankcionisao, onda možemo govoriti o greški, s druge strane ako takve stratove sudija Gogić nije tokom igre sancionisao onda ne možemo govoriti o greški. Stvar je u kriterijumu suđenja na kojeg se direktno naslanja „slobodno sudijsko uverenje“, odnosno procena sudije oko kažnjivosti učinjenih startova. 

субота, 22. октобар 2011.

МОРАМО ЗАШТИТИ СУДИЈЕ

Анализирајући учинак судија  у прошлој сезони на теренима Премиер лиге изнет је податак да је 98% одлука које су судије донеле око пресуђивања офсајда биле испрване, 2% су биле погрешне одлуке. Оно што је куриозитет око ових статистичких података јесте то да је управо тих 2% грешака које су судије учиниле на теренима премиерлигаша у енглеској фудбалској јавности изазвло велики публицитет. Клубови, навијачи, представници седме силе су, на основу тих 2%, у глас истицали да је суђење на теренима Премиер лиге испод очекиваног. Да ли је баш то тако? Каква је ситуација код нас? Ми таквих анализа немамо, заправо можда оне и постоје али нису обелодањене. Ако тако нешто није урађено онда би било изузетно добро и корисно кад би Судисјка комисија ФСС урадила једну такву анализу кад је у питању учинак наших судија на теренима наших суперлигаша. С друге стране ако такве анализе постоје онда би оне требале бити обелодањене. Горе изнети подаци јесу да нису са нашег простора, али се они свакако могу  посматрати као опште место.
Ако горње статистичке податке ставимо у аналогију са учинком клубова и/или играча, онда би се могло поставити питање; Да ли постоји клуб или играч који је током сезоне имао позитиван учинак од 92%? Дефинитивно таквог клуба или играча нема. Не постојање тако високог процента успешности никога у клубу, међу навијачима или медијима не наводи на мисао да учинак таквог тима прогласе неуспешним, а таквог играча лошим. Ако такав принцип важи за клубове и играче, зашто би онда судије биле изузетак. Шта показује реалност кад су у питању судије. Реалност показује да су потребне године рада да би се један фудбалски судија формирао, а довољна је само једна секунда да се он уништи. Судије се не могу купити у супермаркету или наћи на углу улице, оне се школују кроз процес који траје годинама. Због тога се са прваом поставља питање; Има ли ико право да због једне секунде уништи све оно што је годинама стварано? Наравно, одговор је да нема! Ако се грешка коју играч на утакмици учини, чак и ако она има крајње негативне последице по екипу, сматра саставним делом игре, зашто би онда грешка коју је судија учинио (овде не говорим о намерним грешкама нити су такве грешке предмет овог разматрања) била третирана као „мрачна ујдурма“ која је изашла из Дантеовог пакла. Логичног објашњења за постојање тих двојних аршина, маколико год се неко трудио да их нађе, нема. На нашим просторима учинак судије се свакодневно ставља под трослојну лупу. Свако има право да коментрише суђење како год хоће и да о учинку судије изрекне коментар какав год хоће. Због тога није редак случај, заправо постала је пракса, да се након утакмице на којој је судија учинио грешку (под претпоставком да је грешка стварно учињена) поведе права медијска хајка, медијски линч који има за резултат само једно, а то је да се квалификацијама свакојаког садржаја уништи, дискредитује судија који је грешку учинио. Примера те врсте у нашој фудбалској пракси има на претек. То је она једна секунда с почетка овог текста! Ако би такав принцип пренели на учинак (грешке) играча и тренера током утакмице код нас, сумњам да би се фудбал још играо на овим нашим просторима. Просто делује као немогућа мисија прокламован слоган по којем играчи имају право да греше (чак и кардинално), док с дуге стране судијама је такво право ускраћено. Овде се не ради о томе да је неко некоме дао или одузео нека права, већ се ради о томе да су нека права некоме отета, а другоме поклоњена на силу. Чим је сила у питању ту ничег доброг нема.


После свега једно је сигурно а то је да судије морамо заштити, морамо их задржати, морамо се према њима односити као према људима којима је такође дата могућност да могу учинити грешку а не опходтии се према њима као према убрусу за једнократну употребу. Ако не променимо свој однос према судијама поставља се једно питање, за некога ће оно имати призвук „смешног“, да ли ћемо у догледној будућности имати ко да нам суди утакмице. Можда питање јесте „смешно“, али је и те како реално. УЕФА је ову опасност препознала па је стога и предузела одређене активности. Угледајмо се на боље од нас. То бар ништа не кошта, а може користити.

NOVAK SIMOVIĆ DEBITUJE NA MARAKANI

Sudija koji se nalazi u razvojnoj grupi Novak Simović, debitovaće na Super ligi. Sudijska komisija je ovog sudiju odredila da bude sudija na meču 9. kola između Crvene Zvezde i Novog Pazara koja se igra na beogradskoj Marakani. Ovo je prva utakmica na Super ligi koju će ovaj sudija voditi. S obzirom na specifičnost utakmice, iako je razlika u kvalitetu ekipa vidljiva, sigurno je da će Simović biti na velikom iskušenju.
Na osnovu svega onoga što sam imao prilike da vidim gledajući ovog sudiju na nekoliko mečeva Prve lige Srbije mogu reći da je Sudijska komisija FSS s punim pravom Simoviću ukazala ovakvo jedno poverenje. Radi se, bar po mom skromnom sudu, o jednom od najtalentovanijih sudija koji se nalaze u razvojnoj grupi. Poseduje dobar osećaj za igru, hrabrost i snalažljivost kao i neophodnu doslednost u primeni PFI. Ovome svakako treba dodati i izuzetno dobru fizičku pripremljenost. Očekujem da će sve ove pozitivne osobine, koje su izuzetno važne, kompezovati nedostatak iskustva ovog sudije kad su u pitanju utakmice Super lige.

Iskreno se nadam da Simović neće podlegnuti atmosferi beogradske Marakane, to uvek prestavlja problem za svakog debitanta, i da će  ukazano poverenje opravdati i na taj način pokazati da Sudisjka komisija FSS na ovog sudiju u potpunosti može  računati u narednom periodu. Definitivno, Novak Simović ima kvaliteta.

петак, 21. октобар 2011.

MILORAD MAŽIĆ U ODLIČNOM IZDANJU

Liga Evrope, 3. kolo

Dinamo (K) - Bešiktaš 1:0

Ako je na utakmici PAOK-Totenhem postojao jedan detalj koji je uticao da slika, koju je Milorad Mažić sklapao svojim suđenjem, ne bude tako jasna kao što je trebala da bude, takvog detalja na utakmici Dinamo (K)-Bešiktaš nije bilo. Puzzle koji je Mažić na pomenutoj utakmici sklopio bio je kristalno jasan odišući svom koloritnošću koja jedno suđenje svrstava u red suđenja s preporukom.
Milorad Mažić
Na utakmici Dinamo (Kijev) - Bešiktaš, kad je suđenje u pitanju, sve je funkcionisalo kako treba. Mažić je demonstrirao sigurno i autoritativno suđenje. Njegove odluke su od strane aktera meča prihvatane s krajnjim respektom. Uvek blizu mesta događaja, ne prepuštajući ništa slučaju, Mažić je kod presuđivanja jasno stavljao do znanja igračima na terenu šta se može, a šta ne. Fizički izuzetno dobro pripremljen Milorad Mažić je uvek bio blizu faze igre. Mala digresija. Ruski komentator, utakmicu sam gledao na kanalu NTV sport plus, u jednom trenutku dok je prenosio utakmicu je rekao “Mažić je opet bio blizu i sve jasno video”. Mažić se kretao na utakmici onako kako je igra na terenu to nalagala. Menjao je ritam kretanja, trčao unazad, čas lagano čas punim intezitetom, a sve u cilju da uvek bude tamo gde treba da bude. Usled takvog kretanja i, ovom prilikom valja reći, dobrog postavljanja Mažiću na utakmici ništa nije promaklo. Video je svaki detalj čak i one skrivene prekršaje (držanje, guranje) koji se teško vide, a opet stekao se utisak kao da ga na terenu nema. Bio je neprimetan. U tome se zapravo vidi kvalitet jednog sudije. Dosledanost u izricanju disciplinskih mera - opomena, večeras ih  je izrekao sasvim opravdano i sa puno mere sedam, je još jedna u nizu kvaliteta koji je večeras Milorad Mažić demonstirao. Postoji još jedan detalj koji svakako treba istaći a koji je bio više nego vidljiv a to je stil suđenja. On je kod sudije Mažića izgrađen do kraja, a krasi ga i jedna vrsta elegancije kako u kretanju, tako i prilikom ophođenja s igračima na terenu. Saradnja s pomoćnicima na večerašnjoj utakmici je bila na zavidnom nivou. Mažićevi pomoćnici Ristić i Radojčić pokazali su da su izuzetno dobri mahači koji su demonstrirali kako se kvalitetno obavlja posao sudije pomoćnika. Bili su budni i skoncentirasni u svakom trenutku utakmice zbog čega nije bilo nijede sporne situacije kad je ofsajd u pitanju, a bilo je devet dosuđenih ofsajda od kojih su bar dva bila u “smicanju”, kao i nekoliko situacija kada ofsajda nije bilo a koje su nalagale krajnju budnost sudija pomoćnika.  Kad se sve sabere stekao se utisak da je sudijska ekipa iz Srbije delovala na večerašnjoj utakmici kao jedan izuzetno dobro uigran tim.

Posle ovako demonstriranog kvaliteta suđenja i slike koju je Mažić sa svojim pomoćnicima sklopio sasvim je izvesno, a i realno, da ovog sudiju kao i večerašnje njegove pomoćnike Ristića i Radojčića gledamo i na utakmicama Lige šampiona. Siguran sam da je u beležnici UEFA posmatrača suđenja na ovoj utakmici poznatog bivšeg španskog internacionalca Manuela Diaza Vege konstatovano da je večeras video “suđenje s preporukom”.

среда, 19. октобар 2011.

JOŠ JEDAN USPEH SUDIJA SA PROSTORA BIVŠE JUGOSLAVIJE

Nakon dužeg vremena na listi sudija koji sude utakmice Lige šampiona našao se još jedan sudija sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Damiru Skomini iz Slovenije, koji već uveliko sudi u najelitnijem klupskom takmičenju, pridružio se Aleksandar Stavrev iz Makedonije. Stavrev je u okviru 3. kola Lige šampiona imao debi, sudio je utakmicu H grupe Braselona – Viktoria Plzen. Treba napomenuti da je UEFA već duže vreme pomno pratila učinak makedonskog sudije i da njegovo određivanje da debituje u Ligi šampiona svedoči da je Stavrev zadovoljio izuzetno zahtevne kriterijume koje UEFA postavlja pred sudije. 

Inače, u okviru odigranog 3. kola Lige šampiona debitovalo je čak četvorica sudija. Pored Stavreva poverenje su dobili Hagen iz Norveške, Gautier iz Francuske i Nihuis iz Holandije. Ova četvorica sudija su do sada sudili utakmice Lige Evrope. 

уторак, 18. октобар 2011.

Dragi prijatelji,

Navršilo se tačno godinu dana od kad je ovaj blog počeo da živi. Prvi članak na blogu je objavljen 19. oktobra 2010. godine. U ovakvim situacijama red je da se nešto kaže o proteklom periodu. Kad sam se odlučio da pokrenem ovaj blog duboko sam bio zapitan koliko će on zapravo naići na razumevanje kod ljudi koji su fudbalske sudije, i to ne samo kod onih koji su fudbalske sudije, već i kod onih koji se na bilo koji način bave fudbalom. Posle godinu dana ta zapitanost je nestala. Broj vaših poseta i komentara je najbolji dokaz zašto je ta, prvobitna bojazan nestala. Zbog toga vam dugujem jedno veliko hvala.

Nekolicina, meni dragih ljudi koji znaju za ovaj moj poduhvat su me pitali; Šta me je motivisalo da pokrenem ovaj blog? Odgovor je vrlo jednostavan. Nekada je na ovim našim prostorima izlazio bilten koji se zvao „Fudbalski sudija“. Bila je to publikacija koja je izlazila četiri puta godišnje i u kojoj su svoja znanja i iskustvo kroz pisanu reč pretakali Milivoje Gugulović, Konstantin Zečević, Marijan Rauš, Života Vlajić, Vlado Tauzes, Stjepan Glavina i mnogi drugi vrsni delioci fudbalske pravde. U tom biltenu su se mogli pročitati više nego odlični članci iz oblasti tumačenja PFI koji su izašli iz pera Zorana Miškovića, instruktora FIFA. Bilo je u tom biltenu i šaljivih strana na kojima su pričane i prepričavane anegdote mnogih fudbalskih sudija. Jednom rečju, bio je to bilten koji je bio obavezna, ali draga edukativna literatura za svakog fudbalskog sudiju. Prosto je bilo nezamislivo da budete fudbalski sudija a da u svojim rukama nemate tu publikaciju. Taj bilten je prestao da izlazi davne 1990. godine i od onda, pa sve evo do danas na našim prostorima postoji jedna vrsta „edukativnog vakuma“ kad je u pitanju sve ono što je vezano za sudije i suđenje a nisu PFI i njihovo tumačenje. Ovaj blog nema, i nije imao ništa drugo u planu nego da bar delimično popuni taj „edukativni vakum“ kad su u pitanju sudije i suđenje. Kao što ste mogli videti, svi vi koji ste posetili ovaj blog, postoji veliki broj interesantnih tema koje su bliske sudijama, koje su itekako vezane za suđenje, a koje se ne nalaze u PFI niti u njihovom tumačenju. Želja mi je bila da te i takve teme približim sudijama onoliko koliko je to bilo moguće. Da im približim a sve s ciljem da budu što bolje sudije. S druge strane želeo sam da iskoristim i dostignuća iz oblasti razvoja komunakacionih sistema i da na jedan savremen način sve ono što je važno učinim dostupnim sudijam kroz grafičke prikaze, animacije i video klipove. Na kraju želeo sam da kroz vaše komentare čujem šta mislite o nekim pitanjima, da čujem vašu reč kako bi u međusobnoj interakciji mišljenja došli do najboljih saznanja i spoznaja. Ovaj blog je bio i ostao otvoren za sve ljude dobre volje. Ukoliko neko od vas ima želju i potrebu da kaže nešto o nekoj temi koja mu se učini interesantnom i bitnom znajte da vam ovaj blog otvara i tu mogućnost. Uključite se slobodno i bez bojazni. Ali isto tako nemojte se ustručavati i od kritike. Svaka dobronamerna kritika koja ima za rezultat poboljšanje kvaliteta sadržaja na ovom blogu biće oberučke dočekana jer po onoj narodnoj, svaka greška se najbolje vidi tuđim očima. Ono što mi je posebno drago je to da je ovaj blog rado čitan ne samo u Srbiji, nego i u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj, Makedoniji ali i šire. Veliki broj poseta iz ovih zemalja u meni je uvek izazivao osećaj zadovoljstva. Zbog toga koristim priliku da se i posetiocima koji dolaze iz tih i drugih zemalja iskreno zahvalim.

Posle svega jedno je sigurno a to je da blog „Fudbalski sudija“ ne bi bio to što jeste da nije bilo svih vas koji ste ga u zaista velikom broju posećivali a kroz posete i podržali. Zahvaljujući vama ovaj blog je izašao, na moje veliko zadovoljstvo, iz okvira anonimnosti. Iako ga nisam javno reklamirao on je postao delić prostora koji se rado posećuje, delić prostora u koji mnoge sudije rado dolaze. To svakako raduje, ali i obavezuje. Zbog toga ću  pokušati, naravno uz vašu pomoć, da ovaj blog u narednom periodu učinim još boljim i sadržajnijim i da ga u jednoj bliskoj budućnosti pretočim u sajt što će otvoriti još više mogućnosti. Pojedinac može mnogo, ali zajedno možemo mnogo više. Na kraju dragi moji upućujem vam još jedno veliko, od srca hvala!

понедељак, 17. октобар 2011.

GLOĐOVIĆ NA KVALIFIKACIONOM TURNIRU U-17

Vlado Glođović, naš internacionalni sudija određen je od strane UEFA da bude jedan od sudija za  kvalifikacioni turnir U-17 grupa 10, koji će biti održan u periodu od 30. oktobra do 2. novembra 2011. godine u Luksemburgu. Prema rasporedu koji odredila UEFA naš arbitar bi trebao da sudi dve utakmice i to Severna Irska – Farska Ostrva koja je na programu 30. oktobra, i Francuska – Severna Irska koja je na programu 2. novembra. Na turniru pored domaćina učestvuju još i reprezentacije Francuske, Severne Irske i Farskih Ostrva. Srećno!

MILORAD MAŽIĆ U KIJEVU

Nakon utakmica PAOK-Totenhem i Belgija - Kazahstan naš trenutno najbolji sudija Milorad Mažić ponovo će biti na međunarodnoj sceni. UEFA je našeg arbitra odredila da vodi meč 3. kola, grupe E, Lige Evrope između Dinama iz Kijeva i Bešiktaša. Utakmica je na programu 20. oktobra i igra se u Kijevu na stadionu Valerij Lobanovski. Ovo novoukazano poverenje Mažiću, svakako je znak da UEFA na našeg sudiju najozbiljnije računa kao jednog od kandidata koji bi u narednom periodu trebao da sudi utakmice Lige šampiona.

Sudijska komisija FSS će, saglasno proceduri, odrediti Mažićeve pomoćnike. Nama ostaje da kompletnoj sudijskoj ekipi poželimo puno useha. Da utakmicu odsude dobro i kvalitetno.

субота, 15. октобар 2011.

ODLUKE SUDIJSKE KOMISIJE FSS od 14.10.2011.

Sudijska komisja FSS je na svojoj sednici analizirala učinak sudija na utakmicama 7. kola Super lige i utakmicama 9. kola Prve lige Srbije. Na osnovu izveštaja posmatrača suđenja, izveštaja super kontrolora i pregledanih snimaka komisija je donela sledeće odluke:

  1. Sudija Milan Karadžić, koji se nalazi na listi Elitne grupe, pauziraće naredna 4. kola zbog propusta na utakmici 7. kola Super lige između Spartaka Zlatibor voda  i Jagodine. Sudija Karadžić je propustio da dosudi kazneni udarac u korist Jagodine u završnici meča.
  2. Sudija pomoćnik Vladanko Panić, koji se nalazi na listi Razvojne grupe sudija pomoćnika Super lige, pauziraće naredna 4. kola zbog propusta na utakmici 7. kola Super lige između Smedereva i Slobode Point. Sudija pomoćnik Panić je na tom meču neopravdano signalizirao ofsajd od strane napadača Smedereva nakon čega je poništen regularan pogodak toj ekipi.
  3. Što se tiče utakmica Prve lige Srbije, sudijska komisija FSS je, pregledavši sve snimke, konstatovala da nije bilo propusta od strane sudija.

DODATNE IFORMACIJE POSMATRAČIMA SUĐENJA

Dodatne informacije za posmatrače suđenja u vezi popunjavanja Izveštaja posmatrača suđenja koji se koriste od početka takmičarske sezone 2011/2012.

Skala procene: Dodatne informacije za ocene 8.0 – 8.4:

8.3 ili 8.4 – Dobar učinak kao što se očekuje na ovom nivou, međutim još uvek bi moglo biti nekih manjih tačaka za poboljšanje ali sve u svemu dobar učinak. Ova ocena bi mogla da pokaže da je ovaj sudija spreman za buduća delegiranja.

8.2– Prihvatljiv učinak, ali su potreban poboljšanja u nekim oblastima. Kontrola utakmice je bila prihvatljiva ali je bilo nekih očiglednih grešaka.

8.0 ili 8.1 – Sudija je zadržao kontrolu utakmice ali postoje neka „značajnija“ polja u suđenju na kojima je potrebno poboljšanje. Ova ocena bi bila naznaka da je poboljšanje neophodno u budućim utakmicama sudije koji je ocenjen ovom ocenom, kao i da bi Sudisjka komisija FSS trebala da bude oprezana prilikom narednog delegiranja ovakog sudije.

Opšte informacije:

U utakmicama sa veoma malo ofsajd odluka, te samim tim u normalnoj utakmici, mali broj odluka ne treba da utiče na ocenu. Ako su odluke na takvim utakmicama bile tačne, onda sudija pomoćnik treba da ima dobru ocenu. Posmatrači suđenja ne mogu da snižavaju ocenu sudijama pomoćnicima ako nema mnogo odluka koje je trebalo doneti a učinak je dobar.

Savet Posmatračima o pravilnom ocenjivanju sudija:

Važana greška koju je sudija na utakmici učinio mora se i dalje smatrati važnom greškom čak i kad je odluka korigovana posle konsultacije sa sudijom pomoćnikom.

Primer:

  1. Sudija je dosudio kazneni udarac i izrekao disciplinu meru opomene igraču, ali je posle intervencije sudije pomoćnika, sudija odluku promenio u spuštanje sudijske lopte.
  2. Sudija je zaboravio da isključi igrača koji je drugi put opomenut. Sudija je bio spreman da nastavi utakmicu, ali nije kada je intervenisao sudija pomoćnik i savetovao sudiju u vezi s potencijalnom greškom.
U oba gore navedena primera odluke su bile tačne, ali se ne može prihvatiti da sudija pravi ovakve greške. U ovom slučaju ocena kod sudije ne može biti veća od 8.0.

Isti princip treba primeniti ako takvu grešku, misli se na prirodu greške, napravi sudija pomoćnik.

четвртак, 13. октобар 2011.

PRAVILO 12 - KAŽNJAVANJE PREKRŠAJA NEKAD I SAD

Na osnovu mnogobrojnih razgovora sa sudijama stičem utisak da sudije danas nisu do kraja upozanti, mislim u kvalitativnom smislu, sa činjenicom koliko su PFI u protekle dve decenije pooštrena, pogotovu kad je u pitanju Pravilo 12 – Prekršaji i nesportska ponašanja, kao i izricanje disciplinskih mera. Najbolji način da se to pitanje približi sudijama, bar po meni, jeste da se pogledaju neki od snimaka sa utakmica koje su odigrane pre nego što je Međunarodni bord zauzeo stav da se igrači moraju maksimalno uzeti u zaštitu od oštrih, na momente i nepromišljenih startova, i to uporedimo sa sadašnjom interpretacijom Pravila 12 i preporukama u vezi tog pravila koja se daju sudijama.

Kao primer postavio sam klip sa utakmice Engleska – Argentina, koja je odigrana 1991. godine na Vembliju u okviru Čelindž kupa. Utakmicu je sudio Zoran Petrović, a pomagali su mu: Peter Mikelsen iz Danske i Emilio Soriano Aladren iz Španije. Za suđenje na ovoj utakmici kompletna sudijska trojka je od strane kontrolora ocenjena izuzetno visokom ocenom. Interesantno je da u isto vreme možete posmatrati i reakciju igrača pa na osnovu toga izvesti zaključak koliko su igrača tada, kao i danas svesni koliko je koji start težak i kakvu disciplinsku meru zaslužuje. Dok gledate video klip, iz današnje perspektive, mnogi startovi koje možete videti bi bili okarakterisani tako da zaslužuju disciplinsku meru – opomena, a oni koji su tada bili okarakterisani kao startovi za opomenu danas bi bili tretirani kao startovi za isključenje. U tome se može videti koliko je Međunarodni bord danas u odnosu na neke ranije periode izuzetno pooštrio pitanje iz domena tumačenja i primene Pravila 12, PFI.

Znači, ovaj klip ima za rezultat jednu vrstu mini edukacije sa izurazitom željom da sve one sudije koji postavljeni klip pogledaju mogu u svojoj glavi napraviti upoređenje na relaciji nekad i sad, na relaciji koja im može pomoći da iz današnjeg ugla potpuno sagledaju na kvalitetan način interpretaciju Pravila 12. Da pokušaju da dođu do dogovora šta se danas od njih traži kad na terenu, kroz presuđivanje, tumače i primenjuju odredbe iz Pravila 12, PFI.

уторак, 11. октобар 2011.

SEVERNA IRSKA –ESTONIJA KROZ PRIZMU SUDIJSKIH ODLUKA

Utakmica između Severne Irske i Estonije koja je odigrana u Belfastu izazvala je u našim sportskim medijima veliku pažnju. Mnogi mediji su nakon odigravanja ove utakmice preneli informaciju da je sudija meča Manuel Graf iz Nemačke svojim odlukama „obilato častio estonce“ i na taj način im pomogao da dođu do nova tri boda.
Radi se o dve sudijske odluke sa ovog meča. Krenimo redom. Prva se odnosi na dosuđeni kazneni udarac za Estoniju. U vezi ovog spornog detalja naši novinari su istakli sledeće: da je sudija neopravdano dosudio kazneni udarac za Estoniju, jer je prekršaj nad napadačem ove reprezentacije učinjen van kazneog prostora i da je igrač nad kojim je prekršaj načinjen samo pao u kaznenom prostoru. O čemu se zapravo ovde radi? Prekršaj nad napadačem reprezentacije Estonije jeste započet van kaznenog prostora, i jeste tačno da je napadač pao unutar njega.To su činjenice koje se na video snimku sasvim jasno mogu utvrditi. Međutim, ovde treba znati sledeće a to je da je odlukom Međunarodnog borda iz 1996. godine povučeno iz prakse pravilo po kojem je mesto prekršaja tamo gde je započela kažnjiva radnja. Umesto povučenog pravila ustanovljeno je novo pravilo o prekršaju na rastojanju. U konkretnom slučaju u vezi sporne situacije sa utakmice Severna Irska - Estonija evidentno je da se radi o prekršaju u trajanju, odbranbeni igrač reprezentacije Severne Irske konstatnto je držao rukom napadača Estonije, od momenta nastanka kažnjive radnje do momenta pada napadača Estonije, što znači da je sudija Graf bio u pravu kad je dosudio kazneni udarac. U ovakvim slučajevima prema tumačenju Međunarodnog borda primenjuje se princip „teže kazne“, u ovom slučaju to je kazneni udarac. Da je kojim slučajem prekršitelj, pre nego što je napadač ušao u kazneni prostor pustio protivnika a ovaj ušao u isti i pao u njemu, tada ne bi bilo osnove da se dosudi kazneni udarac već direktan slobodan udarac van kaznenog prostora.

Drugi detalj sa ove utakmice koji je takođe izazvao pažnju naših novinara jeste pobedonosni pogodak reprezentacije Estonije za koji su naši novinari smatrali da mu je predhodio ofsajd od strane napadača Estonije. Ova situacija jeste specifična zbog jednog detalja, koji se ne viđa često pogotovu na međunarodnim utakmicama, a to je da sudija nije uvažio intervenciju, signal svog pomoćnika o ofsajdu, već je njegovu odluku izkorigovao i pusti da se igra nastavi. Ovde se mora znati da sudija ima pravo, PFI mu to dozvoljavaju, da odluku svog pomoćnika ili uvaži, ili ne uvaži. U konkretnom slučaju na utakmici Severne Irske i Estonije sudija meča odluku svog pomoćnika nije uvažio. Da li je ofsajd bio? Na osnovu snimka stiče se utisak da ofsajda nije bilo, jer je loptu do napadača reprezentacije Estonije uputio odbranbeni igrač reprezentacije Severne Irske a ne igrač Estonije. Zbog toga je sudija i izkorigovao odluku, nije prihvatio signal, sudije pomoćnika. Ovde se radi o dosta grubom previdu sudije pomoćnika s te strane. Očigledno da sudija pomoćnik nije do kraja pratio razvoj igre zbog čega je usledila ovako gruba greška.

Na osnovu svega da se zaključiti da su naši mediji nerealno preneli informaciju o navodnim sudijskim greškama na utakmici Severna Irska - Estonija.

понедељак, 10. октобар 2011.

ИЗ ИСТОРИЈЕ РАЗВОЈА СУДИЈСКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ

Давне 1918 године,  22. октобра основан је судијски колегијум као аутономно тело Хрватског спортског савеза, састављено од три члана. За председника изабран је професор Милан Граф, а чланови колегијума су били Павао Каудерс и др Мирко Пандаковић. Са оснивачке седнице упућен је допис свим заинтересованим спортистима да се пријаве за полагање судијског испита. Тада је закључено да професионални тренери не могу бити судије.

Оснивачка скупштина Југословенског ногометног савеза одржана је 15. априла 1919. године. За председника првог управног одбора ЈНС-а изабран је Хинко Вирт, иначе именовани фудбалски судија.

Истовремено је основан и Збор ногометних судија Југославије, као аутономна организација ЈНС. Постојећи судијски колегијум прерастао је у руководство Збора. Одмах је формирано испитно повереништво које је појачало активност за добијање нових чланова.

Збор ногометних судија Југославије креиран је као аутономни орган Југословенског ногометног савеза.

Међународна фудбалска федерација ФИФА је 21. октобра 1922. године регистровала интернационалне судије које су препоручили Фудбалски савези Француске, Немачке, Холандије, Југославије, Норвешке, Швајцарске и Данске. Први наши интернационалци су били др Мирко Пандаковић, Павао Каудерс, Адолф Пик, Миливој Секулић, Јанко Јустин, Вилим Бркић, Мирослав Лихтенберг (сви из Загреба) и инжињер Мутимир Коџић из Београда. После је ФИФА ограничила број интернационалних судија на пет, односно седам из сваког националног савеза.

Судијска организација је тада била аутономна и стручно осамостаљена, јер су се у њеном руководству налазили људи који су истовремено били и чланови руководства Југословенског ногометног савеза: Хинко Вирт је био први председник, после њега је на ту функцију изабран др Мирко Пандаковић. После преношења седишта ЈНС из Загреба у Београд настале су размирице, па су на петнаестој редовној скупштини ЈНС донета одлука да се одбори за делегирање судија пренесу у састав ЈНС и фудбалских подсавеза. Главна скупштина ЈНС 18. децембра 1933. године донела је одлуку да се Збору врати аутономија. Неспоразуми су продубљени пред главну скупштину ЈНС 24. фебруара 1935. године поново је покренуто питање аутономије судија. Са 306 гласова за и 124 гласова против укинута је аутономија и судије подвргнуте под непосрдну контролу Савеза и подсавеза. Као последица настало је раслојавање и осипање судија.

Први судијски одбор при ЈНС сачињавали су: Влада Горањић, Драгослав Костић, Илија Паранос, Данило Коларић и Васа Стефановић и посојао је све до 1. октобра 1939. године, када је основан Врховни ногометни савез Југославије и као његови чланови формирани Српски лоптачки савез, Хрватски ногометни савез и Словеначки ногометни савез. Судијски одбор Врховног ногометног савеза сачињавали су председници судијских одбора три поменута савеза. За разлику од српског лоптачког савеза, хрватски ногометни савез формирао је Збор ногометних судаца као аутономни орган.

Борба за аутономију је потресла судијску организацију у целини. Један број угледних и заслужних чланова заувек је напустио редове фудбалских судија. Требало је доста времена да се освеже кадрови и придобију нови, млађи људи.

Непосредно пред други светки рат у редове фудбалских судија ступио је већи број истакнутих спортских радника и личности са кредибилитетом, чија су напредна стремљења омогућила да се судијска организација кадровски освежи и ојача. Након другог светског рата ти кадрови су били окосница основних судијских организација.

У оквиру Фискултурног савеза Југославије образован је Фудбалски одбор, а унутар њега Судијска комисија. Таква подела извршена је и у републикама, и у већим спортским центрима формирани су зборови судија.

Судијским правилником уведена је категоризација судија: савезна, републичка, прва и друга категорија. То је био јединствен правилник за све судије, без обзира којој су спортској  грани припадали. Оснивачка скупштина Збора фудбалских судија Југославије увела је и пету категорију која је имала сва обележја привремености. Већ 1956. године ови чланови судијске организације добиле су назив подсавезне судије првог и другог разреда. Статутом и општим правилником СФСЈ од 3. јула 1971. године обе категорије претворене су у једну – судију подручја – општине,  а Статутом од 27. априла 1974. године задржан је назив судије подручја, да би Статутом од 21. априла 1979. године утврђен назив «судија». Од тада су се арбитри разврставали у следеће категорије: привремени судија, затим судија, републички судија и савезни судија. Након распада СФРЈ и осамостаљивања Црне Горе судије у Србији су разврстане у четири категорије и то: привремене судије, судије III категорије, судије II категорије и судије I категорије.

Потпуна самосталност судијској организацији враћена је на оснивачкој скупштини Збора фудбалских судија Југославије 11. децембра 1948. године. Ту је донешена одлука да је Збор судија стручна, осамостаљена организација, а истовремено и посебна целина. Самосталност се огледала у томе да су саме судије бирале своје руководства, обављале категоризацију, селектирање, делегирање, контролу и кажњавање. Тада конципирана судијска организација је са мањим статутарним изменама је функционисала све до 1988. године када је укинута самосталност судијској организацији.

Прве републичке судије проглашене су 1946. године и они су – до именовања савезних – водили утакмице Прве савезне лиге. На предлог Збора ФСЈ је 1948. године именовао десеторицу савезних арбитара: Барјактаревић Љубишу, Карио Монија, Лемешић Леа, Матанчић Марјана, Минарић Антуна, Петрић Фрању, Подупски Миленка, Поповић Мику, Ракић Радослава и Вишњић Бранка.

Прва редовна годишња скупштина Савеза фудбалских судија Југославије (тада је Збор променио име у Савез) Одржана 24. и 25. фебруара 1951. године и имала велики значај за даљи развој и успон судијске организације.

Именовани су и нови савезни арбитри који су до тада имали звање републички судија: Милиновић Мија, Мркобрад Петар, Николић Милан, Нинковић Коста, Стефановић Васа, Стефановић Сретен, Штер Виктор и Влајић Живота. Новим општим правилником СФСЈ предвиђено је да се звање судије савезне категорије може стећи само испитом.

Идејно – васпитни рад у судијској оранизацији полазио је од начела до чистог моралног и карактерног лика, поштовање етичких принципа који име фудбалског арбитра везује за часно име судије уопште, представљају услов без којег се не може замислити добро, исправно и непристрасно дељење фудбалске правде. Судијска организација је стално водила битку за подизање угледа фудбалског судије, за боље и складније односе, за стварање атмосфере поверења и међусобног разумевања.

Унапређење стручног рада стално се кретало узлазном линијом. Кроз активност Стручног савета путем састанака, семинара, контроле суђења, провере теоријске и физичке спремности, издавањем Правила фудбалске игре, стручне литературе и билтена «Фудбалски судија», знатно је подизан стручни и теоријски ниво чланова судијске организације.

Први часопис (касније Билтен) «Фудбалски судија» изашао је у септембру 1949. године и са мањим прекидима је излазио до 1990. године. Овај часопис је имао значајну улогу  у едуковању судија и унапређењу суђења уопште.

Извор: Коришћен материјал са сајта УФС ФСБ 

четвртак, 06. октобар 2011.

KAZNENI UDARAC – PROCEDURA SE MORA POŠTOVATI

Ima jedna pojava koja se konstantno provlači na našim terenima, kako na utakmicama Super lige, tako i na utakmicama Prve lige Srbije i Srpske lige. Pojava na koju sudije ne reaguju uvek adekvatno, a morali bi jer ih PFI na to obavezuju. Radi se o prevremenom utrčavanju igrača u kazneni prostor prilikom izvođenja kaznenog udarca. U Pravilu 14  sasvim jasno je napisano kako se igrači moraju ponašati prilikom izvođenja kaznenog udarca i gde oni treba da budu dok se kazneni udarac izvodi. Isto tako u istom pravilu stoji kada igrači mogu da uđu u kazneni prostor kad se izvodi kazneni udarac. Međutim, na velikom broju utakmica sudije prenebregavaju ovu odredbu, jednostavno rečeno gledaju kroz prste igračima koji naruše ovu odredbu. Svakako da se ovako nešto, ukoliko sudija to ne sankcioniše, treba smatrati sudijskom greškom. S druge strane, Pravila 5 i 6 između ostalog uređuju pitanje šta kontroliše sudija, a šta sudija pomoćnik prilikom izvođenja kaznenog udarca. Tu ne sme biti nikakve zabune.

Zbog toga što sudije kod nas ne reaguju uvek adekvatno na gore opisanu pojavu nije na odmet još jednom podvući osnovne smernice kojih se  sudije MORAJU pridržavati prilikom izvođenja kaznenog udarca:

  1. Svi igrači, sem izvođača kaznenog udarca i vratara, moraju biti van kaznenog prostora, u granicama terena za igru, iza tačke za kazneni udarac, najmanje 9,15 metara od tačke za kazneni udarac;
  2. Vratar ostaje na svojoj poprečnoj liniji, licem okrenut prema izvođaču, između stubova vrata dok se lopta ne udari tj. dok lopta ne bude u igri;
  3. Lopta je u igri kada se udari i pomeri napred;
  4. Dok god lopta nije u igri igrači ne smeju ući u kazneni prostor;
  5. Ukoliko igrači koji se nalaze van kaznenog prostora prekrše Pravila igre, pre nego što je lopta u igri uđu u kazneni prostor, sudija takve prekršaje MORA da sankcioniše. Šta će sudija dosuditi zavisi od toga: koji igrači (kog tima) su prekršaj učinili, i da li je pogodak postignut ili ne;
  6. Prilikom izvođenja kaznenog udarca sudija kontroliše ponašanje izvođača kaznenog udarca kao i igrača koji se nalaze van kaznenog prostora, dok sudija pomoćnik koji se nalazi na strani terena na kojem se izvodi kazneni udarac kontroliše ponašanje vratara i da li je pogodak postignut ili ne. Znači, između sudije i sudije pomoćnika mora da postoji jasna koordinacija;
Kao što se može videti u ovih šest tačaka je sublimirano sve ono što sudija treba da zna kad je u pitanju procedura izvođenja kaznenog udarca. Ovo je poznato svim sudijama. Teško da ima neko od sudija da gore nabrojane tačke ne zna tj. da s njima nije upoznat, a opet se dešava da se one ne poštuju tj. da sudije greše. Poslednji primer jeste utakmica 9. kola Prve lige Srbije odigrana između Donjeg Srema i Mladog radnika. Na pomenutoj utakmici sudija Trailović, nakon ispravno dosuđenog kaznenog udarca u korist domaćeg tima, propustio je priliku da poništi pogodak Petkovića koji je ovaj igrač postigao iz kaznenog udarca jer je bilo sasvim jasno da su igrači domaćeg tima ušli u kazneni prostor pre nego što je lopta bila u igri, odnosno pre nego što ju je Petković pomerio napred. Šta je bio problem u ovoj situaciji? Problem je bio taj što je sudija Trailović prilikom realizacije kaznenog udarca gledao u golmana a ne tamo gde bi trebao da gleda, saglasno Pravilu 5 PFI, a to je u igrača koji izvodi kazneni udarac, i u igrače koji se nalaze van kaznenog prostora. Zato je na pomenutoj utakmici greška i učinjena. Na ovom blogu su dati grafički prikazi pravilnog i nepravilnog izvođenja kaznenog udarca, pa stoga ne bi bilo zgoreg te ilustracije pogledati.

Procedura oko izvođenja kaznenog udarca nije plod proizvoljnog tumačenja, a još manje selektivnog. Ona ima imperativni karakter, jer je propisana PFI, što znači da je se sudije MORAJU prdržavati. U suprotnom čine greške, a svaka greška treba da bude konstatovana.

среда, 05. октобар 2011.

BELEŠKE NA SUDIJSKOJ MANŽETNI

Proteklog vikenda sam u okviru 8. kola Prve lige Srbije gledao jednu utakmicu na kojoj je sudija napravio nekoliko puta identičnu grešku koja inače nije karakteristična za ovaj stepen takmičenja. Namerno neću reći o kojoj utakmici je reč, kao ni koji je sudija u pitanju i to ne zbog toga što smatram da bi obelodanjivanje aktera priče bilo nekorektno s moje strane, već zbog toga što ne želim da se ovakva i slična zapažanja pretvore u „lov na veštice“ (čitaj lov na sudijske greške) već mi je želja da se kroz ovakve i slične osvrte skrene pažnja sudijama na propuste koje čine. Znači akcenat je na jednoj vrsti edukacije.

O čemu je zapravo reč? Na utakmici koju sam gledao sudija je šest puta (baš toliko jer sam pedantno brojao) prilikom prekidanja igre zbog prekršaja i dosuđivanja slobodnog udarca izostavio da pokaže o kojoj vrsti tehničke mere se radi. Koja vrsta slobodnog udarca je u pitanju. Umesto toga sudija je u svih šest puta pokazao samo mesto prekršaja i ništa više. Svakako da je ovako nešto pogrešno. Pravilo 5 PFI jasno nalažu da je sudija u obavezi da kad da znak pištaljkom da je igru prekinuo zbog učinjenog prekršaja jasno pokaže koja vrsta tehničke mere je dosuđena. Da li je u pitanju direktan, ili pak indirektan udarac. To je osnovno što sudija mora da uradi. O razlozima zbog čega je ovo potrebno ne treba trošiti reči jer su isti svima veoma dobro poznati. Pokazivanje mesta prekršaja sudija može da uradi samo ako proceni da prilikom nastavka igre, izvođenja udarca, igrač tima u čiju je korist slobodan udarac dosuđen dislociranjem lopte želi da stekne prednost u odnosu na pravo mesto prekršaja i/ili protivničke igrače, ili u slučaju kad igrači traže od sudije da tačno pokaže gde je mesto gde se dogodio prekršaj sa kojeg treba da se izvede slobodni udarac, i to je sve. Nikakvo pokazivanje mesta prekršaja bez neke posebne potrebe nije potrebno. Valja reći da u svih šest slučajeva, koje sam izbrojao na ovoj utakmici, nijedan od igrača, jednog ili drugog tima, od sudije nije tražio rečima ili gestom da pokaže mesto prekršaja. Na svu sreću na utakmici koju sam gledao iz slobodnih udarcaca koji su izvedeni, a koje sudija nije označio kojoj vrsti pripadaju nije se izrodilo ništa sporno. Međutim, postavlja se pitanje šta bi bilo da je kojim slučajem bilo spornih situacija iz ovakvih slučajeva? Može se samo naslutiti!

Ovde se postavlja pitanje šta se dogodilo sa sudijom da je ovakvu, krajnje ne tipičnu vrstu greške, načinio. Teško da mogu da verujem da sudija o kojem sam govorio nije upoznat sa gore pomenutim odredbama Pravila 5 PFI. Radi se o sudiji prve kategorije, sudiji koji sudi Prvu ligu Srbije. Pre će biti da je u pitanju nešto drugo. Ili je u pitanju nedostatak koncentracije u određenim trenucima igre, ili je u pitanju želja za teatralnošću, što nije isključeno pošto su još neke odluke koje je ovaj sudija donosio ukazivale na jednu ovakvu vrstu potrebe ovog sudije. Šta god da je razlog za nastanak propusta o kojem je bilo reči definitivno taj razlog treba otkloniti!

уторак, 04. октобар 2011.

MAŽIĆ NA ROI BODUENU


Milorad Mažić
Naš, trenutno najbolji, fudbalski sudija Milorad Mažić određen je od strane UEFA da deli pravdu između Belgije i Kazahstana u okviru kvalifikacione grupa A, za plasman na EURO 2012. Utakmica je na programu 7. oktobra i igra se u Briselu na stadionu Roi Boduen. Ova utakmica se sigurno može smatrati još jednim, u nizu, poverenjem kojeg je Milorad Mažić dobio od UEFA.

Sudijska komisija FSS je odredila sudije pomoćnike i četvrtog sudiju. Mažićevi pomoćnici na pomenutoj utakmici će biti Milovan Ristić i Igor Radojčić, dok će četvrti sudija biti Milenko Vukadinović. Ovo će biti tridesetprva utakmica koju će Milorad Mažić suditi na međunarodnoj sceni. Nama ostaje da sudijskoj četvorci poželimo puno uspeha na utakmici. Da budu to što jesu, najbolji među najboljima!

недеља, 02. октобар 2011.

ODLIČNI JOVANETIĆ

Ne ukazije se baš često prilika kod nas da se jedno suđenje analizira sa aspekta primera kako ono treba da izgleda u svim segmentima; počevši od primene PFI preko njihove interpretacije i primene disciplinskih mera do samog stila suđenja i potrebnog autoriteta. Jednom rečju, primer kvalitetnog i dobrog suđenja. Upravo takav jedan primer, bar po meni, jeste suđenje Boška Jovanetića, na derbiju 7. kola Jelen Super lige između Vojvodine i Partizana.

Boško Jovanetić
Krenimo redom. Zbog istorije susreta između ova dva kluba sama utakmica je u sebi krila latentnu opasnost da na njoj može da dođe do neželjenih scena kako na terenu, tako i na tribinama. S druge strane bilo je više nego primetno, kako pre utakmice tako i tokom nje,  da je kod igrača Vojvodine bila prisutna nervoza više nego što je to uobičajeno. Ta dva preteća elementa sudija Jovanetić je, očigledno dobro pripremivši se za utakmicu, detektovao pa je shodno tome i svoj stil suđenja prilagodio tim, na oko, ne baš vidljivim elementima. Svojim kretanjem na utakmici, mada je bilo primetno da ne voli baš trčanje u nazad, bio je uvek blizu mesta događaja na taj način neostavljajući ni trunku mogućnosti da igrači oba tima posumnjaju u ispravnost njegovih odluka. Kriterijum suđenja mu je bio ujednačen bez obzira o kom delu terena se radi, bez obzira na to koji tim je u pitanju. Zbog toga se stekao utisak da je sudija Jovanetić, bio nenametljiv jedva primetan na terenu. U pojedinim trenucima utakmice, od kojih su neki bili ispostaviće se ključni, Jovanetić je demonstrirao maksimalnu sigurnost i stabilnost. Radi se o drugom pogotku Partizana kada je posle trapave i nespretne  intervencije defanzivca  Vojvodine Mojsova, isti pao pokušavajući u tom padu da prikaže da je nad njim bio načinjen prekršaj. Sasvim se jasno videlo da je Mojsov, sam pao – sapleo sam sebe i da mesta za dosuđivanje prekršaja nije bilo. To je Jovanetić, odlično uočio. Te i mnoge druge odluke ovog sudije, kao što je pokušaj napadača Vojvodine Stevanovića, da u 27. minutu utakmice "iscenira" prekršaj za najstrožu kaznu- za šta je sasvim opravdano kažnjen disciplinckom merom -opomena, ili u 60. minutu pad napadača Vojvodine Bojovića u kaznenom prostoru Partizana kada je isti igrač neopravdano tražio kazneni udarac, su pokazale sa koliko autoriteta je sudija Jovanetić vodio utakmicu. Dosledno se pridržavajući PFI i UEFA instrukcija Jovanetić nije padao na „jeftine fazone“ odbranbenih igrača Partizana u vezi odugovlačenja igre. Tu je bio neumoljiv jasno pokazujući na taj način da se takvo nesportsko ponašanje neće tolerisati. Ovde svakako treba dodati i izrečenu disciplinsku meru – opomena napadaču Partizana Baboviću kad je isti pokušao da sam deli pravdu. Za taj pokušaj Babović je od sudije Jovanetića sasvim ispravno zaradio gore pomenutu discilpinsu meru. Sudija Jovanetić, je u svim situacijama preventivno delovao, jedna od ključnih zadataka sudije je upravo taj elemenat, što je rezultiralo time da su se njegove odluke na terenu poštovale. Ovde treba istaći situaciju iz prvog poluvremena kada je defanzivac Vojvodine Trajković, igrao rukom. za šta je opravdano zaradio disciplinsku meru - opomena. U ovoj situaciji iako se sve dogodilo u fazi napada ekipe Partizana mesta za izricanje disciplinske mere - isključenje jednostavno nije bilo pošto nisu bili ni ispunjeni svi neophodni uslovi da se takva mera i izrekne. Na ternu nije bila zabeležena nijeda incidentna situacija u smislu da je došlo do konfrontacije među igračima. Sudija Jovanetić je imao punu kontrolu nad utakmicom od prvog do poslednjeg zvižduka, ne ispuštajući tu kontrolu nijednog trenutka. S druge strane Jovanetić je imao osećaj za igru, nije je seckao već je puštao da se ona maksimalno razvije u granicama dozvoljenog. Na taj način Jovanetić je uspešno izbegao zamku jeftinog i lošeg populizma, u koju često naše sudije upadaju, koji se takvim pristupom može stvoriti. Ovde svakako treba istaći, nešto što se retko viđa na našim terenima, a to je istančan rafinman sudije Jovanetića prilikom duel igre. Ovaj elemenat je nešto na šta bi mnoge sudije morale da obarete pažnju kod presuđivanja prekršaja. Saradnja sa sudijama pomoćnicima je bila sigurna i sinhronizovana. Jednostavno rečeno stekao se utisak da je kompletna sudijska trojka delovalao na utakmici kao „dobar i uigran tim“.

Na kraju neko će reći da se od sudije Jovanetića, s obzirom da se radi o iskusnom sudiji koji dugi niz godina nosi znak FIFA, očekivalo da utakmicu sudi na način kako je gore navedeno. Međutim, svedoci smo da su mnoge sudije, u dosadašnjem toku prvenstva,od kojih se očekivalo da sude kvalitetno taj nivo suđenja nisu prikazale. Zbog toga suđenje Jovanetića na utakmici Vojvodina Partizan treba istaći kao pozitivan primer. Ono što je dobro treba dobrim i prikazati kao primer drugima.