уторак, 29. јануар 2013.

SEĆANJA...

Oni su stvarali istoriju naše sudijske organizacije!
Božidar Botić, Tikica Marković, Vasa Stefanović i Radoslav Rakić

понедељак, 28. јануар 2013.

POTREBA REVIZIJE TUMAČENJA NAMERNOG IGRANJA LOPTE RUKOM

- Načelno razmatranje -

Pravila fudbalske igre spadaju u red pravila koja se veoma sporo i teško menjaju. Za vek i po od kada su prva pravila napisana tek nekoliko promena istih je bilo. Mnogi faktori utiču na ovakvo stanje kada su Pravila igre u fudbalu u pitanju. Ako se pravila ne menjaju, ono se menjaju njihova tumačenja. Poslednja revizija tumačenja Pravila igre, ona koja se odnosi na Pravilo 12, suspendovala je slobodno sudijsko uverenje kod procene prekršaja izuzev kod situacije namernog igranja lopte rukom od strane igrača (ne odnosi se na igranje lopte rukom vratara u svom kaznenom prostoru). Prilikom razrade tumačenja namernog igranja lopte rukom oni koji su tumačenje dali definisali su prateće kriterijume koji treba da budu zadovoljeni kako bi se jedno igranje lopte rukom okarakterisalo kao namera. Ovakvo tumačenje je pre izvesnog vremena počelo da se primenjuje.
Šta je praksa, nakon stupanja na snagu novog tumačenja, pokazala? Pokazala je da se sudije u najvećoj, da ne kažem pretežnoj meri prilikom primene Pravila igre „sapliću“ upravo u proceni namernog igranja lopte rukom. Statistika pokazuje da od četiri situacije igranja lopte rukom, u ili izvan kaznenog prostora, čak u 50% slučajeva sudije donose pogrešnu odluku. Šta je uzrok takve nimalo prijatne statistike? Svakako da problem nije u nepoznavanju ovog tumačenja od strane sudija. U to sam potpuno siguran. Teško da se danas može naći neki sudija koji neće znati da teorijski objasni koji kriterijumi treba da budu zadovoljeni da bi se jedno igranje lopte rukom okarakterisalo kao namerno. Ako nije po sredi sudijino ne znanje, šta je onda? Uzrok za gore pomenuti statistički podatak treba pre svega tržiti u složenosti tumačenja namernog igranja lopte rukoma. Aktuelno tumačenje namernog igranja lopte rukom u terojskim smislu teško da ima manjkavosti, ali u praktičnom smislu manjkavosti su evidentne. Jedna od najvećih manjkavosti jeste izuztetno teška njegova primena.

Mala komparacija. U krivičnom zakonodavstvu postoji pojam „ubistvo s predumišljajume i ubistvo bez predumišljaja“. Između te dve odrednice se krije namera. Upravo postojanje, ili ne postojanje te namere se dokazuje tokom sudskog procesa iznošenjem mnoštva dokaza. Sve to se radi jer visina kazne nije identična kod ubistva s predumišljajem, i ubistva bez predumišljaja. U suštini identično je i u fudbalu prilikom procene namernog igranja lopte rukom. Namera se sankcioniše, ne namera se ne sankcioniše. Za razliku od sudije u sudu koji ima vremena i prostora da pre donošenja konačne odluke predočene dokaze do kraja analizira, upoređuje, klasifikuje i da na kraju obavi konusltacije sa drugim kolegama, sudija na terenu takvu vrstu komfora nema. On mora da donese odluku u datom trenutku. Sudija mora da u datom trenutku odluči da li je namera postojala, ili nije. U delićima sekunde sudija treba da odgovri na sledeća pitanja: da li je ruka bila u prirodnom položaju, ili nije, da li se radi o iznenađujućoj lopti, ili se ne radi, da li je razdaljina između mesta odakle je lopta upućena i ruke takva da je igrač mogao, ili nije mogao da reaguje. S druge strane ako ostanemo još malo u komparaciji onda ćemo videti da sudija u sudu donosi odluke u miru bez trenutnih pritisaka. S druge strane sudija na terenu donosi odluke pred mnoštvom sveta, u ambijentu koji često biva uzburkan svakojakim emocijama i pri tome biva izložen svakojakim pritiscima.

Zašto se aktuelno tumačenje namernog igranja lopte rukom pokazalo kao izuzetno teško za sprovođenje? Zato što se bazira na psihologiji ponašnja igrača. Utvrđivanje namere nije ništa drugo, do zadiranje u psihu igrača u datom trenutku u kojem sudija treba da prepozna nameru. Složićemo se da je takav poduhvat težak i za psihologa, a kamli za sudiju. Težak je zato što namera u isto vreme može biti i svesna, ali i nesvesna reakcija pojedinca. Kad to kažem pre svega mislim na to da pojedinac u određenim situacijama može da reaguje podsvesno kroz svesno. Dodatni koriterijumi koji su aktuelnim tumačenjem namernog igranja lopte rukom propisani za uzeti u obzir i dalje ne daju odgovor o postojanju namere pogotovu ako namera dolazi kao podsvesna reakcija. Zbog toga sam mišljenja da se ti kriterijumi mogu svesti na onu narodnu: Može da bude, ne mora da znači. Kod primene Pravila igre takve igre reči ne sme da bude. Usled gore iznete složenosti primene postojećeg tumačenja mi danas na utakmicama imamo priliku da vidimo različite kriterijume sudija prilikom procene namernog igranja lopte rukom od strane igrača ne samo kad je u pitanje takva radnja unutar kaznenog prostora, već i kad se ona dešava na drugim delovima terena za igru. Danas nije mali broj sudija, trenera i igrača koji smatraju da je po ovom pitanju potrebno nešto neizostavno preduzeti jer se postojeće tumačenje pokazalo kao više štetno, nego korisno ne samo po sudije već i po fudbal u celini.

Šta je potrebno uraditi? Pre odgovora na postavljeno pitanje treba znati da idealnog rešenja kad je u pitanju procena prekršaja zbog igranja lopte rukom od strane igrača (ne vartara u svom kaznenom prostoru) nema. Ako nema idealnog rešenja, šta onda ostaje. Ostaje da se pronađe najmanje nesportsko, ali u isto vreme i rešenje koje će sa spekta transparentnosti biti najlakše sprovodljivo. Isto tako veoma je važno pronaći takvo tumačenje koje će sudijama omogućiti da što lakše i bezbolnije ujednače kriterijum u presuđivanju po takvim slučajevima. U pravu najbolji zakon je onaj koji odlično koresponira sa životom. Upravo takvo treba da bude i tumečenje igranja lopte rukom od strane igrača. To znači da jedno takvo tumačenje mora da budu u duhu fudbalske igre, a ne u duhu kvazifudbalskih elemenata, odnosno nekih eksternih elemenata koji su proteklih godina počeli da diktiraju pravila ponašanja u fudbalu. U fudbalu, pa samim tim i u suđenju se ne može sve dokazati. Ukoliko se sve pokuša dokazati, onda fudbal postje razgolićeni sport bez draži.

Jedno od mogućih rešenja u tumačenju igranja lopte rukom od strane igrača se bazira na brisanju odrednice namerno. Sudija se ne bi bavio projekcijom i odgonetanjem namere igrača, već bi konstatovao faktičko stanje na terenu. To drugim rečima znači da bi sudiji ostalo da proceni da li je bilo igranja lopte rukom, ili nije bilo. Ono što se može ovakvom tumačenju pridodati jeste i odrednica da li je ruka bila uz telo, ili je ruka bila odručena od tela. Mišljenja sam da je ta odrednica sasvim dovoljno precizna, ali u isto vreme i krajnje sprodovljiva i u kojoj bi verovatnoća greške bila neuporedivo manja od današnje. Po meni ništa više od toga ne bi trebalo dodavati tumačenju igranja lopte rukom od strane igrača. Neko će možda reći da je ovakvo tumačenje previše jednostavno. Pa upravo kvalitet nekog rešenja se ogleda u njegovoj jednostavnosti. S druge strane sigurno da će biti i onih koji će isticati da takvo tumačenje ne bi bilo pošteno prema fudbalerima. Možda nije previše pošteno prema fudbalerima, ali je najmanje nepošteno prema fudbalu u celini. A to bi trebalo da je poenta u trasiranju želje za unificiranom primenom Pravila igre. Na kraju biće i onih koji će reći da se ovakvim tumačenjem suspenduje i poslednji oslonac slobodnog sudijskog uverenja. Moj odgovor na takvu konstatciju je: Neka se suspenduje, ali neka sudijama bude lakše u primeni Pravila igre. Primena pravila u današenjem fudbalu je postala veoma teška i ne često opterećujuća za sudiju. Iz fotelje je lako suditi i analizirati suđenje, na terenu je situacija sasvim drugačija.

Zahtevi koji se danas postavljaju pred fudbalske sudije su i brojni i mnogostruki. Danas fudbalske sudije po nivou fizičke kondicije i snage skoro da su izjednačeni sa fudbalerima. Danas se igra brz fudbal i sudije moraju odluke donosti veoma brzo, a u sagledavanju situacije treba da budu sveobuhvatni. Zbog toga tumačenje odredbi Pravila igre treba da bude u maksimalnoj funkciji rasterećenja sudija, a ne da sudije kroz tumačenja budu dodatno opterećene kriterijumima koji u sebi imaju više ne fudbalskih, nego fudbalskih elemenata.

недеља, 27. јануар 2013.

TI ĆEŠ MENE DA PLAŠIŠ!

- Bundes liga, 19. kolo -

HSV – Verder 3:2

Sudija: Torsten Kinhofer

Na utakmici 19. kola Bundes lige HSV – Verder zabeležio sam jedna interesantan detalj. O čemu se radi? Radi se o tome da je sudija u 90. minutu utakmice, u samo nekoliko sekundi, igraču Verdera Arnautoviću izrekao dve disciplisnke mere – opomene, što je automatski značilo i isključenje ovog igrača iz igre.

Malo pojašnjenje zabeležene situacije. Nakon jednog nesmotrenog starta od strane Arnautovića nad protivničkim igračem, prekršaj se dogodio oko središnje linije terena za igru, sudija je dosudio direktan slobodan udarac u korist HSV-a i izrekao je discplinsku meru – opomenu igraču Verdera. Nakon što je sudija izrekao disciplinsku meru, u trenutku dok je sudija sa beležnicom, prolazio pored Arnautović je kratko cimnuo nogom prema lopti pored koje je prolazio sudija. Sudija nije očekivao ovako nešto pa je instiktivno reagovao i na momenat se trgnuo. Odmah nakon ovakvog gesta igrača Verdera sudija je ponovo posegao za kartonom i Arnautoviću izrekao drugu opomenu što je automatski značilo i isključenje.

Situacija je svakako nesvakidašnja. Sudija je u ovoj situaciji procenio da je po sredi nesportsko ponašanje igrača Verdera, pa je saglasno Pravilima igre posegao za disicplinskom merom. Pravila igre jesu jasna, ali se od sudije očekuje da prilikom primene Pravila igre pokaže i malo više osećaja za prirodu meča. Podtekst sudije kod druge opmene bi moga da glasi: „Ti ćeš mene da plašiš!“

ZAGONETNA LIČNOST – 11

Dok ne počne nastavak kako nacionalnog prvenstva, tako i UEFA klupskog takmičenja nešto intenzivnije se družimo sa zagonentim ličnostima. Na redu je nova fotografija i nova zagonetna ličnost. Vraćamo se na domaći teren. Kako se zove sudija koji se na fotografiji nalazi između kapitena Velimira Zajeca i Momčila Vukotića?
Mala pomoć. Fotografija je sa derbi utakmice velike četvorke, Partizan - Dinamo (Zagreb). Utakmica je odigrana na stadionu JNA 28. marta 1982. godine pred oko 45.000 gledalaca. Na tom meču nije bilo pobednika, utakmica je odigrana bez pogodaka. Sudija sa fotografije je početkom osamdesetih godina prošlog veka bio u grupi vodećih sudija iz jedne bivše jugoslovenske republike. Zagonetna ličnost dolazi iz mesta u kojem klub iz tog mesta utakmice igra na Bilinom polju. U sezoni 1981/1982 naša zagonetna ličnost je bila član Disciplinskog suda SFSJ.

Sliku bolje možete videti tako što ćete kliknuti na nju. Odgovor na postavljeno pitanje možete pročitati u komentaru.

субота, 26. јануар 2013.

UTAKMICA PRODUŽENA 13. MINUTA!

- Afrički kup nacija -

Alžir – Togo 0:2

Sudija: Hamada el Moussa Nampiandraza (Madagaskar)

Utakmica Alžir – Togo, koja je odigrana u okviru Grupe D svakako da će ući u istoriju svetskog fudbala, ako računamo velika takmičenja, po dužini nadoknade vremena. Sudija Hamada el Moussa Nampiandraza je utakmicu produžio za neverovatnih 13. minuta. Svakako da ovako veliko i nesvakidašnje dodatno vremena zaslužuje da se njemu nešto više kaže.
U 86. minutu utakmice, nakon što je jedan igrač Alžira u trku uleteo u vrata Togoa leva stativa istih se iskrivila. Sudija je zbog neispravnosti vrata zaustavio vreme i privremeno prekinuo utakmicu – na teren su ušli organizatori meča i osoblje koje je zaduženo za održavanje terena - i zatražio da se vrata osposobe saglasno odredbama Pravila 1, Pravil igre. Nakon određene pauze organizator je uspeo da vrata dovede u normalno stanje. Sudija je nastavio utakmicu i na opšte iznanđenje svih prisutnih, nakon odigranih 4. minuta onoliko koliko je ostalo do isteka regularnih 90. minuta, odlučio da utakmicu produži za neverovatnih 13. minuta!? Ostalo je nejasno zbog čega se sudija odlučio za tako ekstremno veliko dodatno vreme. Na utakmici je zabeleženo da je izvršeno ukupno 6 zamena igrača, da su lekraske ekipe u tri navrata ulazile u teren da ukažu pomoć povređenom igrači i zabeleženo je jedno iznošenje van terena povređenog igrača. Nekog ekstremnog odugovlačenja vremena od strane ekipa nije bilo. To je sve što je moglo da utiče na to da sudija odredi dodatno vreme. Svakako da je nadokande vremena trebalo da bude, ali nikako da ono iznosi 13. minuta.

U Pravilu 7, u odeljku – Nadoknada izgubljenog vremena stoji: Svaki deo (period igre) će se produžiti da bi se nadoknadilo izgubljeno vreme zbog:
- zamene igrača;
- procene povreda igrača;
- iznošenja povređenih igrača sa terena za igru;
- manevara koji imaju za cilj namerno gubljenje vremena (razvlačenje vremena);
- bilo kog drugog uzroka;
Nadoknada izgubljenog vremena je u diskrecionom pravu sudije.

Gore nabrojani sličajevi važe pod uslovom da se isti dešavaju dok utakmica traje. U situaciji iz 86. minuta utakmica nije trajala, vreme je bilo zaustaljeno, već je ona privremeno prekinuta, pa samim tim vreme koje je utrošeno za dovođenje vrata u red ne podpada pod vreme koje je trebalo nadoknaditi.

ISKLJUČENJE NE, OPOMENA

- Afrički kup nacija -

Burkina Faso – Etiopija 4:0

Sudija: Bernard Camille (Sejšeli)

Na utakmici drugog kola Grupa C Burkina Faso – Etiopija koja je odigrana 25. januara zabeležio sam jedan veoma inetresantan detalj. Radi se o 60. minutu utakmice kada je sudija Bernard Camille iz igre isključio vratara reprezentacije Burkine Faso zbog, po njegovoj proceni, namernog igranja lopte rukom van kaznenog prostora i sprečavanja protivnika u postizanju pogotka.

O čemu se radi u pomenutoj situaciji? Vratar Burkina Faso je, nakon jedne ubačene dubinske lopte, intervenisao tako što je loptu uhvatio rukama. AR1 na toj utakmici Angesom Ogbamariam (Eritreja) je signalizirao sudiji da je vratar uhvatio laptu van kaznenog prostora a potom se povukao u kazneni prostoru. Sudija je prihvatio intervenciju AR1 dosudio je direktan slobodan udarac u korist reprezentacije Etiopije, a vrataru je izrekao disciplinsku meru – isključenje.
Trenutak kada vratar hvata loptu
Analiza sporne, u isto vreme i zanimljive situacije pokazuje sledeće. Prvo, na osnovu snimka jasno je da je vratar reprezentacije Burkina Faso loptu uhvatio rukama van kaznenog prostora što ukazuje da je AR1 ispravnu postupio što je takvu vrstu prekršaja signalizirao sudiji. Drugo, u trenutrku kada je vratar učinio prekršaj (Pravilo 12) nijedan igrač reprezentacije Etiopije nije se nalazio u izglednoj prilicu za postizanje pogotka. Položaj igrača Etiopije koji se nalazio najbliče vrataru reprezentecije Burkine Faso može se okarakterisati kao položaj obećavajućeg napada. Na osnovu svega iznetog mišljenja sam da je sudija u 60. minutu utakmice načinio previd kad je vrataru reprezentacije Burkine Faso izrekao disciplinku meru – isključenje. Razvoj situacije, po mom mišljeju je zahtevao od sudije da vrataru izrekne disciplinsku meru – opomena. 

петак, 25. јануар 2013.

ISKLJUČENJE, NE OPOMENA

- Afrički kup nacija -

Gana – Mali 1:0

Sudija: Noumandiez Doue (Obala Slonovače)

Na utakmici Gana – Mali koja je odigrana u 24. januara u okviru drugog kola Grupa B Afričkog kupa nacija, zabeležio sam jedan interesantan detalj vredan pažnje. Radi se o sudijskoj odluci iz 7. minuta utakmice. Utakmicu je sudio Noumandiez Doue iz Obale Slonovače.
O čemu se radi? U pomenutom minutu nakon ubačene lopte ispred kaznenog prostora Gane, jedna igrač Malija se našao ispred vratara koji je istrčao izvan kaznenog prostora. Vratar je u pomenutoj situaciji bio poslednji igrač odbrane i intervenisao je tako što je loptu igrao rukom. Takvom intervencijom, van kaznenog prostora, vratar je sprečio igrača Malija da iskoristi izglednu priliku za postizanje pogotka. Sudija Doue je ovakav prekršaj vratara sankcionisao tehničkom merom – direktan slobodan udarac i disciplinskom merom – opomena. 
Trenutak kada vratar igra loptu rukom

U analizi ove situacije prvo treba napomenuti da se svaka rukom učinjena intervencija vratara izvan kaznenog prostora sankcioniše se isto kao i kod igrača u polju. Drugo, u takvim situacijama sudija takođe procenjuje da li postoji namera da se lopta igra rukom, ili ne postoji. U situaciji iz 7. minuta utakmice jasno se može videti da je postojala namera od strane vratara da loptu namerno igra rukom. Nakon takvog igranja lopte rukom vratar je sprečio protivničkog igrača da iskoristi izglednu priliku za postizanje pogotka. Saglasno instrukcijama koje je FIFA dala sudijama za ovakve situacijeve stiče se utisak da je sudija Noumandiez Doue u sedmom minutu utakmice načinio previd oko izricanja disciplinske mere jer je bio u obavezi da vrataru Gane umesto opomene, izrekne disciplinsku meru – isključenje.

POHVALA ZA SOS KANAL

- Gostovanje Mažića, Radojčić i Ristića -

U subotu 19. januara na SOS kanalu u okviru emisije TOTAL SOCCER gosti su bili Milorad Mažić, Igor Radojčić i Milovan Ristić, sudije koje su u 2012. godini na međunarodnoj, ali i domaćoj fudbalskoj sceni ostvarili zapažene rezultate. U najavi kao i tokom predstavljanja gostiju voditelj i urednik, ove inače gledane emisije, Nebojša Petrović je istakao da je povod za poziv pomenute trojice sudija uspeh koji su oni imale u 2012. godini kako na međunradodnoj sceni, tako i u domaćem šampionatu. U isto vreme ljudi sa SOS kanala su se potrudili da kao posebne goste u studiju dovedu mlade sudije SSOS FSB, što je ovoj emisiji dalo još jednu kvalitativnu dimenziju. S obzirom da tako koncipirane emisije u kojoj su gosti s jedne strane naše najbolje sudije, i s druge strane kao interaktivna publika mlade sudije, odavno nije bilo urednik i voditelj Nebojša Petrović, svakako da za takav novinarski poduhvat zaslužuje pohvalu.
Tokom trajanja emisije voditelj se iskreno potrudio da svojim pitanjima, kao i vođenjem emisije gostima ostavi maksimalan prostor da iskažu svoje stavove, da prenesu deo svog bogatog iskustva, da približe gledaocima svu lepotu i složenost bavljenja fudbalskim suđenjem. Uključivanje, putem pitanja, mladih beogradskih sudija u emisiju omogućilo je sudijskom naraštaju da iz prve ruke od najboljih sudija koje trenutno imamo čuju ono što ih interesuje. Bilo je tu interesantnih pitanja čiji su odgovori imali debelu crtu edukacije. Ono što daje jednan poseban, rekao bih kvalitetan pečat pomenutoj emisiji jeste to da voditelj, iako ima tu mogućnost, kroz svoja pitanja nije jurio, na kraju uvek jeftini senzacionalizam, već se postavio prema gostima onako kako oni to zaslužuju a to znači sa puno respekta i poštovanja. Voditelj se trudio da kroz pitanjima, ali i komentare poziv fudbalskog sudije rasvetli sa one lepše, u medijima slabo potencirane strane. S obzirom da su gosti tokom trajanja emisije imali izuzetno korektan ambijent za iznošenje svojih stavova, samim tim ono što su izgovorili je najbolji reprezent njih samih. O utiscima koje su gosti ostavili ovom prilikom neću govoriti. Ne zbog toga što to ne bi bilo inetresantno, već isključivo zbog toga što je utisak lični doživljaj pojedinca. Svako od nas ko je tu emisiju gledao ima svoj stav o viđenom. Ono što mogu reći iz mog ugla je to da su utisci pomešani, ali u osnovi pozitivni.

SOS kanal je kroz ovu emisiju poslao jedan krajnje pozitivan signal u medijski etar kad je u pitanju poziv fudbalskog sudije. Bilo bi veoma dobro kad bi i druge medijske kuće, koje se bave sportom, prihvatile poslati signal. Bio bi to pravi doprinos da se poziv fudbalskog sudije što bolje razume, ali i shvati od strane svih onih koji na bilo koji način imaju veze sa fudbalom.

четвртак, 24. јануар 2013.

NAJBOLJE SUDIJE U RIMU

- UEFA seminar sudija -
U periodu od 28.01. do 31.01.2013. godine u Rimu će biti održan UEFA seminar za sudije Elit grupe i Elit razvojne grupe. Pored muških sudija, prvi put će se na seminaru naći i sudije – žene iz Elit grupe. Pored obaveznih medicinskih pregleda sudije će imati test fizičke snake i izdržljvosti tzv. JO-JO test. U isto vreme tokom trajanja seminara sa sudijama će, saglasno dosadašnjoj praksi, biti odrađen i edukativni deo iz oblasti Pravila igre i interpretacije istih na osnovu DVD prezentacije.

Od naših sudija na ovom seminaru će učestvovati Milorad Mažić, koji se prema novoj klasifikaciji FIFA sudija pod okriljem UEFA, za prvi deo 2013. godine, nalazi u Elit razvojnoj grupi.

ODREĐENE SUDIJE ZA EVORPSKO PRVENSTVO U-21

UEFA je krajem decembra obelodanila listu sudija koji će deliti pravdu na predstojećem Evropskom prvenstvu u fudbal U-21, koje je na programu u junu mesecu ove godine u Izraelu. Za ovu priliku UEFA se opredelila za trojicu sudija koji se nalaze u Elit razvojnoj grupi, i trojicu sudija koji se nalaze u Prvoj grupi. Na listi su sledeće sudije:
  1. Entoni Gotie – Francuska – Elit razvojna grupa (1977)
  2. Ivan Bebek – Hrvatska – Elit razvojna grupa (1977)
  3. Ovidiu Alin Hategan – Rumunija – Elit razvoja grupa (1980)
  4. Pavel Gil – Poljska - Prva grupa (1976)
  5. Matej Jug – Slovenija – Prva grupa (1980)
  6. Serhio Boiko – Ukrajina – Prva grupa (1977)
Letimičnim pregledom odabranih sudija može se zaključiti da od zemalja iz velike petorke samo je Francuska zastupljena dok je ostalih pet mesta popunjeno sudijama iz drugih zemalja. Za nas je svakako interesantno osvrnuti se na sudije koji potiču iz zemalja koje su nekada bile jugoslovenske republike. Stavljanje na listu sudija predstavnika Slovenije Mateja Juga je logična posledica sistematskog i kvalitetnog rada, ali i jasnog planiranja „budućnosti“ ljudi iz sudijske organizacije Slovenije koju prati izuzetno jaka logistička podrška ljudi iz ovog saveza u UEFA. S druge strane imenovanje Ivana Bebeka iz Hrvatske za sudiju na predstojećem EP U-21 možda predstavlja jednu vrstu iznenađenja. Međutim, to je samo na prvi pogled jer sudijska organizacija iz Hrvatske svojim aktivnostima svojski se trudi, nastoji i uspeva u tome da u UEFA za svoje ljude obezbedi što bolji položaj. Podsećanja radi ove godine u novoj kategorizaciji UEFA sudija Hrvatska u Elit razvojoj grupi ima čak dva predstavnika.

Ko razume, shvatiće!

среда, 23. јануар 2013.

POMOGNIMO FUDBALSKIM SUDIJAMA

U proteklih nekoliko decenija kako fudbal, tako i suđenje su pretrpeli velike promene. Ne samo suđenje, već i sudije. Razvoj fudbala, s posebnim osvrtom na surovi profesionalziam, pred sudiju su postavili vioke ciljeve moralne odgovornosti. Kvalitet sudija iz ranijih vremena, koliko god bio visok, danas ne bio bio dovoljan za obavljanje dužnosti fudbalskog sudije. Danas se od sudije konstantno traži razvijanje moći prilagođavanja novim zahtevima. Ti zahtevi skoro svakog dana postaju sve veći, a njihovo ispunjenje postaje sve teže. Zbog toga je dužnost fudbalskog sudije danas, u odnosu na ranije periode, neuporedivo teže obavljati.
Fudbal je po brzini igre, ali i u tehničko-taktičkom smislu proteklih decenija toliko uznapredovao da se od sudije traži ne samo dobra fizička kondicija, već i dobra psihička pripremljenost. Brzina igre po logici stvari nalaže da sada sudija treba da brže donosi odluke, da svestranije opaža i da trenutno reaguje. S druge strane ulaganja u fudbal se mere astronomskim ciframa pa svaka greška sudije se propušta kroz posebnu prizmu finansijskog efekta. Ta prizma treba da pokaže koliko je je greška sudije uticala na kretanje tog nefudbalskog elementa.

Ništa manje nije ni uticaj medija na stvaranje opšteg ambijenta u kojem sudije obavljaju svoju dužnost. Skoro svakodnevno mediji nude gomilu „neoborivih“ dokaza kojim se sudije kao kod patologa do najsitnijih detalja sekciraju. Ono što je najgore u tom sekciranju je saznanje da mediji u najvećem broju slučajeva gube vezu sa objektivnošću. Komenatri medija su u najvećem broju slučajeva pristrasni. Oni koji se late posla da komenarišu suđenje obično ta rade, ukoliko je ishod utakmice nepovoljan po njih, nespretno i traljavo izvrćući činjenice korišćenjem reči i rečenica koje u krajnjoj liniji imaju za rezultat omalovažavanje uloge i značaja fudbalskog sudije. Predstavnici medija kao da se rukovode mišlju po kojoj je neuporedivo važnije u komentaru biti oštar, brz i nemilosrdan negoli obavešten, smiren i precizan. Mediji su danas postali moćno oružije koje ako se pogrešno upotrebi može da ima izuzetno štetne posledice. Ako istinski volimo fudbal, kažemo da ga volimo, ako želimo našem fudbalu dobro, kažemo da mu želimo, onda treba da shvatima da je danas sudijama, uvažavajući svu specifičnost fudbalske igre, pomoć medija potrebnija više nego ikada.

Fudbal je postao globalni sport koji jednako pripada svakom čoveku na planeti bez obzira na pol i starost, bez obzira na socijalni status, bez obzira kakve su ekonomske i političke prilike u nekoj držai ili reginu. Jedostavno fudbal je ljubav sa kojom mnogi od nas ležu i ustaju. Tu ljubav čoveku niko ne može da oduzme, niti na to ima neko pravo. Čovek je po prirodi društveno biće. On ne egzistira mimo okruženja u kojem se nalazi. Zbog toga sve ono što se u društvu u kojem čovek bitiše dešava voljno, ili nevoljno se prelama preko čoveka. U zavisnosti kakvo je čovekove okruženja tako i čovek ispoljava svoje ponašanje. Agresivno ponašanje, konfliktne situacije, mnogobrojne frustracije svakakve moguće vrste su postali elementi našeg ponašanja. S obzirom da fudbal deli sudbinu društva ti elementi se i te kako ispoljavaju na utakmicama. Kao po pravilu na udaru takvih reakcija nalaze se sudije. Oni su po pravilu dežurni krivci. Stoga je neophodno maksimalno se posvetiti edukovanju publike na stadionima, omladine, odraslih, igrača, trenera, sportskih radnika i svih onih koji na bilo koji način imaju veze sa fudbalom, ili se tom igrom bave. Teška je to misija u današnje vreme kada je sistem vrednosti okrenut naglavačke. Jeste teška, ali nije neostvarljiva.

Da li možemo uveriti sve učesnike u fudbalu da sudija ima dobre namere i želju da ispravno sudi? Tako nešto bi bilo moguće samo pod uslovom kada bi svaki od učesnika (navijač, novinar, igrač, trener, sportski radnik) bio stavljen u ulogu fudbalskog sudije i kada bi doživeo sve ono što fudbalske sudije pre, tokom i nakon utakmice dožive. Svaki učesnik u fudbalu zaboravlja jednu veoma važnu star a to je da je suditi lako, odlučivati veoma teško. Ako im je teško da razumeju položaj sudije tokom utakmice onda neka se svaki od učesnik u fudbalu priseti koliko je puta u životu sudio o nečemu ili nekome i kako se tada osećao, a koliko je puta morao da odluči o nečemu ili u vezi nekoga i kako se tada osećao. Iskren odgovor će potvrditi napred iznetu konstataciju o odnosu suđenja i odlučivanja.

Tokom utakmice kod navijača u najvećem broju slučajeva se razvija regresivni mehanizam koji navijače dovodi u jedno infantilno stanje. U takvom stanju gubi se svaki racio u rasuđivanju i svaka veza sa objektivnošću i realnošću. Ako su tome skloni navijači, tome ne smeju da budu skloni predstavnici medija, igrači, treneri, sportski radnici. Oni moraju da budu taj korektivni faktor koji će u značajnoj meri neutralisati negativno delovanje navijača prouzrokovano infantilnim stanjem. Nijedno suđenje se ne sme ocenjnivati, sagledavati fragmetarno već se ono mora obuhavtiti u celini. Pozorišnim rečnikom, suđenje se ne bazira na fragmentarnoj dramaturgiji. Samim tim se učinak nekog sudije ne može ceniti samo na osnovu jedne situacije. Isto kao što se ne može o jednom čoveku donostiti vrednosni sud samo na osnovu jednog detalja. Kad ocenjujemo učinak nekog sudije trebamo imati u vidu i teškoće sa koji se sudija sreće tokom utakmice kao što su: provokacije igrača, predstavnika kluba, trenera, kao što je i nekorektno navijanje navijača. Sve te teškoće stvaraju dodatni psihološki pritisak na sudiju otežavajući obavljanje njegove dužnosti.

Lako je naći krivca za primljeni pogodak, promašenu izglednu priliku, promašeni kazneni udarac. Bilo bi veoma dobro kada bi treneri, igrači, predstavnici klubova, predstavnici medija svojim ponašanjem, svojim izjavama govorili pozitivno o pozivu fudbalskog sudije. Tada bi i navijači shvatili, ne možda svi ali najveći broj da, da ima neuporivo više dobrih, nego loših sudija. Ovde posebno želim da podvučem značaj igrača koji su kod navijača stekli zvanje „idola“. Takvi igrači bi trebali da daju poseban doprinos u razumevanju poziva fudbalskog sudije. Njihova reč kod navijača svakako bi proizveli pozitivno dejstvo kod navijača po pitanju odnosa prema pozivu fudbalskog sudije.

Sudijama treba omogućiti da na teren izađu u psihološkom smislu smireni, a u fizičkom opušteni. Međutim, kod nas takvog nečeg nema. Kao eklantan primer pogrešnog odnosa prema sudiji setimo se samo utakmice između Slobode Point i Crvene Zvezde i čemu je sve bio izložen sudija Majo Vujović uoči te utakmice od strane predstavnika oba kluba uz obilatu pomoć medija, ali i tokom zagrevanja od strane navijača na stadionu u Užicu. Kada bi sudija bio siguran da ga publika poštuje, prihavata i razume sigurno je da bi bio mirniji, opušteniji i sigurniji i da bi samim tim manje želeo da pokaže da je on sudija.

уторак, 22. јануар 2013.

SEĆANJA - IZVOD IZ ANALIZE SUĐENJA

- Prva savezna liga jesenji deo takmičarske 1981/1982. sezone -

Kako se nekada analizirao pojedinačan učinak sudija Prve savezne lige.
...Od internacionalnih sudija konstantno dobru formu u ovoj sezoni ispoljio je Petrović Zoran. Ostali nisu ostali bez primedbi. To se u prvom redu odnosi na Glavinu Stjepana, a dobrim delom i na Matovinović Damira. Sa podbačajem na utakmici Budućnost – Dinamo, Vlajić Milorad je prevazišao krizu i sve naknadno poverene utakmice je sasvim dobro vodio. Madžoski Trajče je bio dobar sve do utakmice Partizan – Hajduk kada je ocenjen negativnom ocenom. Rebac Zoran se još uvek nalazi u krizi. Na utakmici OFK Beograd – Olimpija dobio je zadovoljavajuću ocenu, ali su mu stavljene brojne primebde. 

Stabilniju formu ispoljili su Delević Dragan, Čolić Miodrag, Glažar Josip, Bašica Frane, Nikić Aleksandar, Stanković Borisav, Komadinić Dragiša, Ivanov Pane i Vukićević Živojin. Od onih koji su prvi put došli na listu dobro je startovao Ilijevski Stojan.

U jesenjem delu takmičarske 1981/1982. sezone kontrolori su ukupno dali 6 (šest) slabih ocena (jedinice) uz napomenu da sudija  „nije zadovoljio“...

среда, 16. јануар 2013.

POKLON NAJBOLJEM NAŠEM SUDIJI ZA 2012. GODINU

”Sledi put i želju na koje ti ukazuje tvoje iskustvo“ 

Karl Gustav Jung



PUT SLAVE I AFIRMACIJE

- Radoslav Rakić, gospodin u sudijskim redovima -

Zimska pauza u prvenstvu idealna je prilika da se prošetamo kroz istoriju naše sudijske organizacije. Da se prisetimo nekih ljudi koji su dali više nego vidan doprinos razvoju naše sudijske organizacije, a koje smo mi opet usled naše nebrige i kratkovidosti zaboravili. Možda se neko u toj kratkovidosti namerno potrudio da te ljude zaboravimo, kao da nikada nisu postojali sem u dosijeima sudijske organizacije, ali neka to ostane njima na duši i njihovoj savesti ako je imaju. Ako je nemaju tu im onda niko ne može pomoći. Ta šetnja sem interesantnosti u sebi nosi i edukativni elemenat i to veoma ozbiljan. Tačno je kad se kaže da se od istorije ne živi, ali je isto tako tačno da onaj ko ne poznaje svoju istoriju neće naći ni put u budućnost. Bauljaće ko magare u magli. Između istorije i budućnosti, gle čuda, postoji uzročno-posledična veza.
Radoslav Rakić
Jedan od ljudi koji je poslednjih decenija ozbiljno zaboravljen, a koji spada u red ljudi koji su bili u prvim redovima u afirmaciji naše sudijske organizacije i naših sudija je Radoslav Rakić. Odmah posle II svetskog rata, 1946. godine Radoslav Rakić je proglašen za republičkog sudiju. Do imenovanja prvih saveznih fudbalskih sudija republičke sudije su sudile utakmice Prve savezne lige. Na predlog Zbora FSJ (Fudbalske sudije Jugoslavije) Radoslav Rakić je 1948. godine, zajedno sa još devetoricom sudija imenovan za saveznog fudbalskog sudiju. Isto tako Radoslav Rakić je bio i na listi FIFA sudija iz naše zemlje.Pored toga što je bio aktivan sudija Radoslav Rakić je bio aktivan i u radu sudijske organizacije. Imenovan je u tri navrata za prvog čoveka sudijske organizacije. Prvi put je to bilo 1948. godine kad je postao predsednik Zbora FSJ, a potom još u dva navrata je bio predsednik SFSJ.

Ono po čemu će Radoslav Rakić svakako biti upamćen je njegova borba za prodor u svet naših sudija. O čemu se zapravo radilo? U periodu od 1948. do 1956. godine naše sudije su se retko pojavljivale na međunarodnoj sceni. Naše sudije su od strane FIFA i UEFA zaobilažene uz pravdanje da nemaju međunarodnog iskustva. Uvidevši da bez međunarodne scene nema pune afirmacije Radoslav Rakić je krenuo u trasiranju puteva za afirmaciju naših sudija i sudijske organizacije. Zajedno sa Prof. Mihailom Andrejevićem pokreće opsežnu akciju u saradnji sa fudbalskim savezima Italije, Austrije i Mađarske. Zahvaljujući visprenosti, mudrosti i velikom požrtvovanjem Radoslava Rakića naše sudije su počele da se u sve većem broju pojavljuju na međunarodnoj sceni. Prvo je to bilo u okviru nacionalnih šampionata Italije, Austrije i Mađarske (na ovu varijantu Radoslav Rakić je svesno išao) po principu reciprociteta, a kasnije kad je taj reciprocitet ugašen naše sudije su sad već sa međunarodnim iskustvom bili neko na koje je FIFA i UEFA morala ozbiljno da računa. Put za međunarodnu scenu je bio trasiran. Tim putem su išli: Leo Lemešić, Vasa Strefanović, Branko Tešanić, Konstantin Zečević, Milivoje Gugulović, Zoran Petrović. Tim putem sada ide Milorad Mažić. Kad čovek malo bolje razmisli bio je to briljantan potez Radoslava Rakića. Bio je to vizionarski potez koji je imao dalekosežne pozitivne efekte. Tako to biva kad čovek nađe suđenje u sebi. Pirmer kako treba voditi sudijska organizacija jedne zemlje. Tri kamena međaša u strategiji Radoslava Rakića u vođenju sudijske organizacije su bili: jasna vizija, jasna misija i jasna strategija. Šta mi danas od toga imamo?

Pored toga što je bio sjajan, mi bi to danas rekli menadžer, Radoslav Rakić je značajan period u svom životu posvetio i pisanoj reči iz oblasi suđenja. Veliki je broj referata, koje je Radoslav Rakić publikovao na seminarima kako domaćim, tako i pod okriljem UEFA. Podsetiću na samo na neke od referata koji su najznačajniji: Analiza suđenja i slabosti suđenja, Sistemi fudbalske igre i suđenje, O nekim pojavama u suđenju, Slobodno sudijsko uverenje i njegova praktična primena. Pored toga Radoslav Rakić je pisao veliki broj tekstova, stručnih članaka koji su objavljivani u biltenu SFSJ pod nazivom „Fudbalski sudija“. Jedan od glavnih zagovornika postojanja pisanog glasila SFSJ je bio upravo Radoslav Rakić. Ovaj veliki zaljubljenik u suđenje, kao malo tada ko, smatrao je da se sudije moraju stručno edukovati u kontinuitetu a ne samo putem seminara. Trebalo bi mi mnogo vremena i prostora da nabrojim sve stručne članke i tekstove koje je Radoslav Rakić napisao.Svi ti članci su, s obzirom da su bili stručno i pismeno sročeni, sudijama više nego koristili. Treba reći da je Radoslav Rakić bio dugi niz godina glavni urednik tog biltena. Taj bilten je bio sastavni deo mini stručne biblioteke svakog fudbalskog sudije. Nije se Radoslav Rakić libio da uđe u otvorenu i oštru polemiku oko nekih pitanja koja su bila vezana za sudije i suđenje a sve s ciljem da se dođe do rešenja koja nisu najlakša, ali su najbolja. Snaga argumenta je kod ovog čoveka uvek bila na prvom mestu. Reč Radoslava Rakića je imala ogromnu pokretačku, ali i kritičku snagu. Valjda zbog čistote svega onoga što je izgovorio, napisao i delao mišljenje ovog čoveka se među sudijama poštovalo. On nije trgovao sudijam, njihovim osećanjima i sudbinama.

Kažu mudri ljudi da se bogatstvo jedne istorije meri brojem događaja vrednih pažnje, brojm ljudi vrednih divljenja u toj istoriji. Kad je u pitanju istorija naše sudijske organizacije onda događaja vrednih pažnje je bilo, ljudi vrednih divljenja je bilo. Jedan od tih ljudi je svakako Radoslav Rakić, sjajan menadžer, veliki borac, mudar čovek koji je znao šta i kako treba sa sudijama i sudijskom organizacijom. Kad bi morao u jednoj reči da opišem ovog čoveka onda bi ta reč glasila - Radoslav Rakić je bio gospodin u pravim smislu te reči. Između istorije i budućnosti postoji uzročno-posledična veza. Zbog te veze a zarad naše budućnosti valja samo delić od onog što je Radoslav Rakić ostavio iza sebe uzeti i budućnosti se nećemo plašiti.

уторак, 15. јануар 2013.

RADIONICA ZA POSMATRAČE SUĐENJA

- Načelno razmatranje -

Sve one sudije koje su po prestanku sudijske karijere prevedene u posmatrače suđenja preuzimaju na sebe jednu novu ulogu. U sklopu te nove uloge, metaforički rečeno, posmatrači suđenja postaju treneri i savetnici sudijama. Polazeći od tako definisane uloge posmatrači suđenja treba da daju ključni doprinos unapređenju sudijskih standarda. Da bi posmatrači suđenja taj doprinos ostvarili neophodno je vršiti kontinuiranu njihovu obuku kroz koju bi se razmotrili različiti aspekti njihove uloge prilikom ocenjivanja sudija. Dosadašnji način okupljanja posmatrača suđenja kroz organizovanje seminara svakako da nije dovoljan, te se stoga nameće pronalaženje novih modela putem kojih bi se posmatračima suđenja predočili svi aspekti u vezi njihove uloge u unapređivanju sudijskih standarda. Kao jedan od mogućih modela jeste organizovanje „radionica za posmatrače suđenja“.
Sam koncept organizovanja radionica podrazumeva da se posmatrači suđenja okupljaju češće u manjim grupama gde bi umesto principa „Ex Katedre“ preovladavao princip intereakcije. Ciljevi radionice za posmatrače suđenja bi bili:

- Uspostavljanje jedinstvene interpretacije PFI;
- Uspostavljanje jedinstvene analize u posmatranju sudije i njegovog učinka na utakmici;
- Praktične vežbe posmatranja suđenja;
- Izgradnja jedinstvene mreže za interakciju ideja;
- Bolje upoznavanje sa posmatračima suđenja.

Radionicom bi mogli da rukovodie naši najeminentniji stručnjaci iz oblasti suđenja, ali isto tako smatram da bi bilo veoma korisno na tim radionicama angažovati kao specijalnog gosta, ali i kao vođu radionice u praktičnom delu, i nekog od eminentnih UEFA posmatrača suđenja iz inostranstva.

Radionica bi mogla biti podeljena u dva dela: teoretski i praktični deo. Teoretski deo bi pod sobom podrazumevao razradu teoretskih pitanja iz oblasti interpretacije PFI, uputstava koje je Sudijski komitet UEFA dao sudijama, kao i pristup u analizi proaktivnih i preventivnih sudijskih odluka kao i njihov uticaj na tok utakmice. Isto tako u sklopu teoretske razrade na radionici bi mogla da budu i pitanje reagovanja sudija u teškim situacijama i odluke koje sudije u takvim situacijama donose.

Što se tiče praktičnog dela radionice ono bi obuhvatalo kompletan proces od snimanja učinka sudije, sastavljanje izveštaja, do razgovora sa sudijama nakon utakmice. To drugim rečima znači da bi u toku trajanja radionice za posmatrače suđenja isti trebali, nakon obrade teoretskih pitanja, da prisustvuju utakmici na kojoj bi posmatrali i ocenjivali učinak sudijske ekipe. Nakon utakmice posmatrači suđenja bi se povukli i svako za sebe sačinio svoj izveštaj o suđenju koji bi javno bio prezentovan na zajedničkom okupljanju. U tim izveštajima od posmatrača suđenja bi se tražilo da u svom izveštaju istakne preformanse sudije, da uradi analizu sudijinih odluka (prekršaji, simuliranje, sprečavanje protivničkog igrača u izglednoj prilici za postizanje pogotka, izricanje disciplinskih mera, kretanje i pozicioniranje sudije, saradnja sa sudijama pomoćnicima itd.). Isto tako od posmatrača suđanja bi se tražilo da posebno obrati pažnju na sudije pomoćnike i procene ofsajda. Takvi izveštaji bi bili predmet razgovora na panel raspravi u kojoj bi se ukazivalo kako na pozitivne strane tog izveštaja, tako i na negativne strane koje treba popraviti. U cilju što efikasnijeg rada razgovor o prezentovanim izveštajima posmatrača suđenja bi se obavljali po manjim grupama po principu interakcije mišljenja i ideja.

Mišljenja sam da bi organizovanje radionice za posmtrače suđenja donelo višestruku korist. Posmatrači suđenja bi putem ovako koncipirane radionice dobili prvo dragocene savete koje bi koristiti u svom radu, drugo veoma kvalitetnu obuku za što kvalitetnije sagledavanje učinka sudije na utakmici. S druge strane putem radionice bi se stekla veoma dobra slika o kvalitetu posmatrača suđenja. Korist je obostrana!

понедељак, 14. јануар 2013.

I SRBIJA JE IMALA SVOG PLATONA

- Platon Rajinac, vizionar kakvog danas nemamo -

Juče me je jedan posetilac bloga kroz jedan svoj komentar podsetio na jednu ličnost koju sam u svim svojim dosadašnjim tekstovima i komentarima potpuno neopravdano zaboravio. Neizmerno sam zahvalan tom posetiocu bloga što me je, pominjanjem tog imena, opomenuo da u tepsiji kojom zahvatam kapi iz istorije velikog mora naše sudijske organizacije mora biti mesta i za tu ličnost. Mora biti mesta ne zato što to neko deklarativno hoće, već mora zato što ta ličnost tako nešto i te kako zaslužuje. To je Platon Rajinac.
Platon Rajinac (prvi s leva) na ispitu
Platon Rajinac, po rođenju Futožanin po opredeljenju čovek koji je ceo svoj život posvetio sudijama i suđenju i to u onom načasnijem i najplemenitijem obliku. Vizionar kakav se jednom u mnogo godina rađa. Pragmatičar kakav se retko sreće. Hrabar čovek za divljenje. Došavši u Beograd kao student građevine, kasnije i magistrirao na građevinskom fakultetu u Beogradu,  Platon Rajinac je 1947. godine položio ispit za fudbalskog sudiju i to ne pred bilo kim, već pred čika Vasom Stefanovićem. Položio je ispit i na velika vrata ušao u veliku porodicu fudbalskih sudija. U svojoj sudijskoj karijeri uspeo je Platon da dođe na listu sudija Prve lige i to kao mahač, ali taj čovek se nije zadovoljio time. Još dok je sudio pokazivao je veliko interesovanje za rad sa mladim sudijama. Njegove misli su išle ka instruktorskim vodama u koje se na kraju uselio i u kojima je ostavio dubok i neizbrisiv trag. Vodio je mnoge Škole suđenje i seminare, bio u ispitnim komisijama, i uvek se trudio da u tim školama, na tim seminarima na ispitima poseje dovoljno dobrog semena kako bi na kraju isklijala nova biljka, pojavio se neki novi mlad kvalitetan sudija. Platon Rajinac, kao veliki vizionar, je smeo ono što drugi ili nisu smeli, ili nisu hteli. Uporno je verovao u mladost. Verovao je da budućnost sudisjke organizacije leži u mladim snagama, mladim sudijama koji kako je i sam govorio „predstavljaju motor napretka“. To verovanje imalo je i drugu stranu medalje. To verovanje u mladost rezultiralo je time da je Platon imao i svoje protivnike. Bili su to ljudi koji nisu mogli da spoznaju svu vizionarsku moć Platona Rjinca. U toj borbi između progresa i konzervativizma izvojevao je Platon veliku, za one prilike nezamislivu pobedu. 1979. godine upeo je da na listu sudija Prve savezne lige progura čak sedam mladih sudija. Bili su to: Zoran Petrović, Dragiša Komadinić, Borisav Abe Stanović, Dobrivoje Srećković, Tomislav Ristić, Slobodan Martinović, Pane Ivanov i Beriša Šinasi. Bila je to u ono vreme prava i revolucija u sudijskim redovima, ali i evolucija novog kvalitetnog talasa u suđenju. Svi su došli sa liste sudija Druge savezne lige grupa Istok. Od njih sedam čak petorica su na kraju poneli znak FIFA u jednom periodu njihove sudijske karijere. Koliki je to onda uspeh bio danas se iz ove naše perspektive teško može sagledati. Možda će dovoljno biti za sagledaavanje dimenzije tog uspeha ako iznesem podatak da se u to vreme se na listu sudija Prve savezne lige dolazilo sa četrdeset godina starosti. A sedam Platonovih mladih sudija je imalo ispod, ili nešto malo iznad trideset godina života! Pionirski koraci koje je Platon Rajinac činio u radu naše sudijske organizacije prerasili su u korake od sedam milja. U vremenu dok je radio kao instruktor suđenja Platon je govorio o potrebi uvođenja mentorstva u radu sa mladim sudijama ne samo da je govorio već je na tome i radio (UEFA je to pitanje pokrenula tek pre neku godinu), s druge strane Platon je razradio model za praćenje mladih i pespektivnih sudija tzv. Platonov model koji se bazirao na matematičkim zakonomernostima. Taj model je iznjedrio mnogo dobrih i kvalitetnih sudija. Uvek i na svakom mestu Platon Rajinac je bio uz i za sudije. Vodio je KUS Beograda i Srbije. Bio je i na čelu Stručnog saveta. Redovno je priređivao PFI, pisao tumačenja odredbi Pravila igre, pisao je komentare i stručne članke vezane za sudije i suđenje. Njegova pisana reč se rado čitala i imala je jednu posebnu težinu. Jednom rečju ceo svoj radni vek je bio u svetu sudija i suđenja. U tom bitisanju Platon Rajinac je jedanko bio posvećen samo jednoj stavri stavaranju novih, mladih kvalitetnih sudija. Toj misiji je bio odan do kraja. I ono što je najvažnije, uspeo je u tome. O sudijama koje je Platon Rajinac, kroz svoju viziju stovrio i danas govorimo kao o sudijama koje simbolizuju ono što je najbolje u suđenju. Može li biti lepše potvrde ispravnosti sopstvenog rada. Ne može!

Takvih ljudi mi danas nemamo. Možda ih i imamo ali oni su nekako skrajnuti u zapećak, nevide se. Uh, kad samo pomislim kako bi nam danas, u ovoj našoj ne baš previše optimističnoj realnosti kad su sudije i suđenje u pitanju, dobro došao jedan Platon. Postoji jedna sjajna misao Bendžamina Frenklina. Ta misao kaže „Ne planirati, znači planirati neuspeh“. Platon Rajinac je kao vrstan pragmatičar i mudar čovek planirao šta i kako sa mladim sudijama. Zbog toga je iza njega ostao veliki uspeh, a njegovo ime je ostalo zapisano zlatnim slovima u našoj sudijskoj organizaciji. Tog čoveka se moramo uvek sećati!   

PEDRO PROENCA NAJBOLJI SUDIJA SVETA ZA 2012.

- Milorad Mažić među petnaest naboljih na svetu - 
 
Međunarodna federacija za fudbalsku istoriju i statistiku je izabrala najbolje sudije u 2012. godini. Kao što se moglo očekivati prestižno priznanje Najbolji sudija na svetu pripala je portugalskom sudiji Pedru Proenci. Drugi je Cunejt Čakir iz Turske, dok je treće mesto zauzeo Hauar Veb iz Engleske. Za nas je veoma interesantno i značajno to da se na IFFHS-ovoj listi najboljih sudija sveta nalazi naš sudija Milorad Mažić, i to na veoma visokom dvanaestom mestu. Podsećanja radi jedini naš sudija koji je uspeo da se na IFFHS-ovoj listi visoko kotira bio je svojevremno Zoran Petrović, i to u dva navrata kad je ušao među deset najbolji sudija sveta. 
Lista najboljih sudija prema IFFHS za 2012. godinu

1.Pedro Proença Oliveira Alves Garcia - Portugal
2.Cüneyt Çakır - Turkiye
3.Howard Melton Webb - England
4.Viktor Kassai - Magyarország
5.Wolfgang Stark - Deutschland
6.Ravshan Irmatov - Uzbekistan
7.Damir Skomina - Slovenija
8.Wilmar Roldán - Colombia
9.Dr. Felix Brych - Deutschland
10.StéphaneLannoy - France
     Nicola Rizzoli - Italia
12.Milorad Mažić - Srbija
13.Carlos Valesco Carballo - España
14.Mark Clattenburg - England
15.Carlos Vera – Ecuador

Čestitam Miloradu Mažiću na visoko kotiranom mestu najboljih sudija sveta u 2012. godini!

петак, 11. јануар 2013.

И ТО СЕ ДЕШАВА

Да је Србија земља чуда то сви мање-више знају. Сагласно том сазнању у општини Врбас је одређен спортиста за 2012. годину. Спортски савез општине Врбас је одлучио да за спортисту године прогласи једног фидбалског судију. То је Милорад Мажић. Свакако да се квалитет овог фудбалског судије не може оспорити. Чак шта више квалитет овог судије је више него евидентан. Међутим, овим именовањем се отворило једно веома интересантно питање а то је да ли су фудбалске судије спортисти? Ето места за полемику те врсте. Подсећања ради теорија каже да је фудбалски судија лице коме је поверено право и дужност да на утакмици, на коју је одређен, спроводи Правила игре. У случају кад долази до нарушавања Правила игре обавеза судије је да то нарушавање санкционише сагласно са одредбама и у духу Правила игре. Не могу се сетити, то не значи да нема, да је у некој земљи један фудбалски судија проглашен спортистом године.Оно што је сигурно је то да кад је у питању Србија, да је то први пут.
На званичном сајту општине Врбас поводом уручења признања најбољима из света спорта из ове општине између осталог стоји:

Образлажући само на први поглед изненађујућу одлуку да један фудбалски судија буде проглашен за најбољег спортисту општине Врбас за 2012. годину, Спортски савез је подсетио да је Милорад Мажић у 2012. години постао један од најбољих делилаца фудбалске правде у свету. Мажић је до сада судио шест вечитих дербија у Србији, три године је проглашаван за најбољег судију у Србији, а потврда врхунског квалитета редовно стиже од УEФА која га је до сада делегирала да суди мечеве Ливерпулу, Барселони, Борусији, Манчестер јунајтеду и другим европским великанима. Налази се међу 19 најбољих арбитара УЕФА и 50 кандидата из целог светаза одлазак на Светско првенство у Бразилу. „Управо због величине његовог успеха којом истиче у међународне оквире и средину из које потиче је сама по себи довољна да Мажић понесе титулу најбољег спортисте у општини Врбас за 2012. годину“, речено је у образложењу.“

Како било да било одлука је донета. С обзиром да се ради о великом и престижном признању елементарна култура налаже да се овогодишњем лауреату Милораду Мажићу честита на добијеном признању.

среда, 09. јануар 2013.

LESTVICA KVALITETA SUĐENJA OSTADE U OBLACIMA

U SAD 1900 godine štampan je omot za popularni klavirski marš pod nazivom Dawn of the Century. Pomenuti marš kad ga slušate neodoljivo vas asocira na jednu reč. Ta reč glasi napredak. Upravo u tom duhu je štampan i omot za partituru pomenute kompozicije. Šta znači reč napredak? Napredak u najširem značenju te reči označava proces koji za posledicu ima primetno i neprocenjivo poboljšanje stanja nekog pojedinca, društvene grupe ili institucije, odnosno njihov prelazak na jedan viši, kvalitetniji nivo. Kao i u svim sferama, tako i u fudbalskom suđenju od izuzetne je važnosti utvrditi da li napredak postoji, i ako postoji koliki je.
Zašto je utvrđivanje postojanja napretka u suđenju bitno? Zato što postojanje napredka iliti progresa u fudbalskom suđenju označava prelazak istog iz jednog višeg, i još viši nivo. Mala retrospektiva kretanja progresa u našoj sudijskoj organizaciji pokazuje sledeće. Prve korake u usavršavanju i unapređivanju suđenja na ovim našim prostorima (ograničiću se na sudije koji potiču sa prostora sadašnje države Srbije) utemeljio je čika Vasa Stefanović. To je bio čovek promoter koji je u vremenu u kojem je sudio lestvicu kvaliteta suđenja postavio na jednu krajnje, za one prilike, respektabilnu visinu. Ta postavljena visina kvaliteta suđenja predstavljala je izazov za sve nove sudije koje su posle čika Vase Stefanovića dolazile. Izazov plus kvalitetan sistem rada ubrzo je rezultirao podizanjem nivoa kvalieta suđenja na još viši nivo. Novu lestvicu kvaliteta suđenja postavio je Konstantin Zečević. Napredak u suđenju je ostvaren ne samo deklarativno, već se on manifestovao sasvim jasno kroz kvalitetan razvoj suđenja ali, i fudbalske igre na ovim našim prostorima.Dobitna kombinacija u napredovanju sudijske organizacije kod nas u to vreme sastojala se samo od dve reči: izazov i kvalitetan sistem rada. Kakav je to bio sistem? To je bio sistem u kojem su se prave stvari nazivale pravim imenom, u kojem nije bilo mesta za uspostavljanje kojekakvih mantri kao standarda ponašanja, u kojem samoubeđivanje da je nešto dobro iako niko to dobro ne vidi teško da je moglo da prođe kao merilo kvaliteta. Takvu kombinaciju koja daje rezultate mudri ljudi nikada ne napuštaju već je i dalje razvijaju i usavršavaju. Takav rad u našoj sudijskoj oragnizaciji veoma brzo je dao novi rezultat. Lestvica kvaliteta suđenja je ponovo podignuta na još viši nivo. Čast da tu lestvicu podigne na taj novi nivo pripala je Milivoju Guguloviću. Napredak je ponovo ostvaren. Opet se taj napredak video u poboljšanju kvalietat suđenja i stvaranju novih sudija koji mogu još više i još dalje. Dobitna kombinacija se nije napuštala. Kako to obično biva kad mudri ljudi vode posao usledilo je novo podizanje kvaliteta suđenja u našoj sudijskoj organizaciji. Ovog puta lestvica kvaliteta je mimo očekivanja podignuta na izuzetno visok nivo. Lestvicu na toj visini je postavio Zoran Petrović. Napredak u tom periodu u radu naše sudijske organizacije je bio ne samo vidan, već i krajnje upečatljiv. Saglasno definiciji napretka valjalo je krenuti dalje. Mnogi su nastavak progresa naše sudijske organizacije očekivali, ali desilo se nešto sasvim drugo.

Šta se to desilo? Desilo se to da je dobitna kombinacija mimo svakog zdravog rezona naprosto napuštena. Hteli smo da budemo pošto-poto originalni pa smo uspostavili neku novu formulu uspeha koju niko nije razumeo. Uspostavili smo formulu isto onako kao što je naš RFZO napravio formulu za kapitaciju po kojoj su najbolji lekari, dobili najgore ocene. Po toj novoustrojenoj formuli najbolje naše sudije su najgore prolazile. Nije trebalo biti previše pametan pa u ono vreme zaključiti da tako ustrojen sistem rada naše sudijske organizacije neće ništa dobrog doneti našim sudijama i suđenju. Gde je dokaz za jednu takvu tvrdnju? Pa dokaz je u tome da lestvica kvaliteta koju je Zoran Petrović postavio pre dvadesetak godina je ostala toliko visoko da ona više nikome ne predstavlja izazov jer ju je skoro nemoguće dosegnuti. Kad je nešto toliko daleko od nas onda ono za nas nema nikakv izazov. Uče nas da ta lestvica i njena visina nije nikakv izazov za sudije. Zbog toga je lestvica ostala negde u oblacima skoro da se i ne vidi. Bilo je pokušaja da se ta lestvica dosegne svojevremeno od strane Miroslava Radomana, ali pokušaj ovog sudije nije bio uspešan. U poslednje vreme pokušava i Milorad Mažić, trenutno naš najkvalitetniji i najbolji sudija da se domogne visine i oblaka ali, neka mi bude dopušteno da kažem da čak i pored postojanja nesumnjivog kvaliteta kod ovog sudije teško će se davno podignuta lestvica dosegnuti. Zašto i kod ovog, za naše prilike vrsnog sudije izražavam skeptičnost u vezi dosezanja davno podignute lestvice? Zato što je uspeh kojeg je ovaj sudija do sada postigao pre rezultat instiktivne borbe pojedinca, nego što je proizvod sistemaskog usmeravanja ka kvalitetu. Svaka instiktivna borba je u stvari „životinjska“ borba da sudija ne uđe u formulu po kojoj se dobro lošim opisuje. U takvoj borbi nema izazova, već samo borbe za goli opstanak. Ako čak ni Mažić sa svojim kvalitetom podignutu lestvicu teško da može da dosegne, o čemu se onda radi? Radi se o tomo da dosta dugi vremenski period kvalitetnog napretka u radu naše sudijske organizacije nije ni bilo. Postojalo je samo deklarativno konstatovanje napretka, ali bez realnog pokrića na terenu. Pre bih rekao da je po sredi bio virtuelni napredak a to nije prelazak u kvaliteniji viši nivo. Da li je takvo jedno stanje normalno? Ne, nije normalno.

Gde je onda rešenje za jedno takvo stanje? U napuštanju formule po kojoj se najbolje sudije, najlošije ocenjuju. U vraćanju dobitnoj kombinaciji koja je punih pet decenija davala rezultate i obezbeđivala nepredak sudijske organizacije i sudija. Ta kombinacija kaže izazov i kvalitetan sistem rada. U isto vreme moramo se osloboditi skaradnog razmišljanja da se kvalitet suđenja meri prema nama. Da sve počinje i završava se sa nama. Moramo shvatiti da su pre nas postojale sudije koje su svojim kvalitetom suđenja utrli put i definisali matricu ponašanja, suđenja koja za nas mora da prestavlja izazov. Bez izazova nema ni napretka. Jedino ćemo na taj način dosegnuti lestvicu koja je iz ove naše perspektive tako daleko u oblacima. Dok je ne dosegnemo ubeđen sam da nema ni napretka. Napredak se ne meri kretanjem točka u nazad, već samo u napred. Repetitio est mater studiorum!

ČEKAJUĆI BEOGRADSKU ŠKOLU SUĐENJA

Semjuel Beket je svojevremno napisao dramu apsurda pod nazivom “Čekajući Godoa”. Vladimir, jedan od junaka ove drame, na jednom mestu kaže “Kad u nadi vreme traćiš, od nje i boluješ”. Tako i ja uporno čekam da se ponovo pojave kvalitetne sudije iz Beograda. Da se zapravo ponovo pojavi meni za srce prirasla, ali davno negde usnula Beogradska škola suđenja. Čekam i nadam se. Verujem da za raziliku od Beketovog junaka ja svoju nadu ne traćim. Ponajmanje mislim da je moje čekanje apsurdno.
O postojanju ove škole suđenja na ovom blogu je već bilo reči. Sećam se da nekima takav tekst nije prijao. Verujem da im nije prijao ali, je taj tekst tada nastao iz iskrene ljubavi i  nepatvorene želje da ta škola ponovo bude ono što je nekada bila. Perjanica našeg suđenja. Siguran sam da nisam pogrešio ni mesto ni vreme u čekanju nečega što mora da dođe. Jednostavno postojanje te škole se ne može i ne sme zanemariti. Kad je u pitanju beogradska škola suđenja ljudi moraju prestati da budu jezivo neuki. Kad je u pitanju vraćanje ove škole na staze stare slave mislim da je došlo vreme da prestanemo da krivimo cipelu, zato što je greška u nozi. Valja tu nogu malo srediti pa će nam i cipela biti udobna. Valja nogu učiniti ponovo lepom i otmenom, baš onako kao što je nekada bila. Za tako nešto nije potrebno mnogo. Dovoljno je iskreno se posvetiti tom poslu isto onako kao što su to nekada radili čika Vasa Stefanović, Radoslav Rakić, Božidar Botić, Nikola Mladenović, Aleksandar Bijanić, Vladimir Abe Stanković i mnogi drugi. Neko će reći; Pa tih ljudi već poodavno nema! Da, njih nema ali su nam ostavili u nasleđe pelcer kako nogu treba negovati kako bi ona bila i lepa, i čvrsta. Drugi će opet reći; Pa taj pelcer se od višegodišnjeg tavorenja sasušio. Moj odgovor na tu konstataciju je: Ne, dragi moj taj pelcer se ne može nikada sasušiti zato što je on nastao iz žive i iskrene ljubavi prema suđenju. Isto onako kao što kapi žive vode oca Tadeja nikada ne presušuju. Taj pelcer je tu,samo ga treba izneti iz višegodišnje senke i on će veoma brzo roditi plod. Oni koji taj pelcer ne vide oni treba da se sklone, ako ni zbog čega drugog ono treba da se sklone zbog dužnog poštovanja prema svima onima koji su taj pelcer mukotrpno uzgajali, natapali znojem ljubavi i na kraju nam ga ostavili. Neka se povuku i ustupe mesto onima koji se ne stide da taj pelcer ponosno iznesu na svetlo dana. Kad se taj pelcer primi, a primi će se jer plodno tlo beogradsko postoji, tada će nam noga opet biti lepa. Ponovo će ta noga da mami uzdahe i divljenje drugih. Tada nećemo kriviti cipelu jer za tako nešto neće biti potrebe. Tada nam cipela neće stezati nogu, niti ćemo u nozi osećati bol.

Kad god pomislim na beogradsku školu suđenja meni damari u slepoočnicama jednako biju. Neka biju ja se ipak nadam. Nadam se i verujem da ne traćim vreme u čekanju Beogradske škole suđenja. Vera spašava!

уторак, 08. јануар 2013.

MOTIV ZA ŠKOLU SUĐENJA

- Načelno razmatranje -

Skoro sam na jednom od mojih predavanja od polaznika Škole suđenja zatražio, za njih sasvim neočekivano s moje strane smisleno, da mi na parčetu papira napišu zašto su se opredelili za poziv fudbalskog sudije. Tražio sam da mi napišu koji je njihov motiv bio za prijavljivanje u Školu suđenja. Malo će biti ako kažem da je taj moj zahtev naišao na veliko čuđenje i zbunjenost mladića koji su sedeli ispred mene. U očima sam im video ogromno pitanje: Šta napisati? Odgovore koje sam kasnije, nakon održanog predavanja, pročitao su bili krajnje zbunjeni, nejasni, neki su čak bili lišeni smislenosti. To je bio jasan znak da oni koji su pripremali Školu suđenja prilikom pripreme iste nisu odradili posao do kraja. Umesto da se na samom početku škole razgovaralo sa tim mladim ljudima, o njihovom motivacionom faktoru, organizatori škole su odmah krenuli sa Pravilima igre. U startu je napravljen jedna veliki previd. Taj previd se bazira na tome da od saznanja motivacionog faktora polaznika u velikoj meri zavisi i uspeh same škole, ali i kvalitet sudija koji će iz te škole poniknuti
Zašto je spoznaja motiva kod polaznika Škole suđenja tako važna? Zato što je motiv duboko povezan sa psihologijom pojedinca njegovim činiocima koji pojedinca podstiču na određenu aktivnost i usmeravaju ga ka određenom cilju. Ako je motiv nejasan ili pogrešan (suprotan pojmu, značaju i ulozi fudbalskog sudije) onda će i aktivnosti pojedinca biti pogrešne, onda će i njegovi ciljevi biti neralni i/ili pogrešni. Veoma je bitno kod polaznika Škole suđenja utvrditi, direktno ili indirektno, četiri ključna elementa motivacionog faktora. To su:

1.)    Šta je polaznika Škole suđenja pokrenulo na aktivnost da upiše školu?
2.)    Šta je tu aktivnost usmerilo?
3.)    Šta tu aktivnost održava?
4.)    Šta tu aktivnost može da obustavi?

To su četiri pitanja na koja se u dobijanju odgovora kod polaznika Škole suđenja mora istrajati. Ako znamo šta je polaznika škole pokrenulo na aktivnost da upiše Školu suđenja onda možemo sasvim jasno videti koliko je ta pokretačka aktivnost jaka, realna i čvrsto utemeljena u raciu što je veoma važno u formiranju psihološkog profila danas potencijalnog, sutra već fudbalskog sudije. S druge strane ako znamo šta je tu aktivnost usmerilo onda ćemo znati koji su to elementi zadovoljenja polaznika Škole suđenja. Elemenat zadovoljenja je izuzetno važan pogotovu u prvim koracima fudbalskog sudije. Saznanje šta opredeljenu aktivnost polaznika škole održava sasvim jasno će nam dati sliku o kvalitetu karaktera polaznika Škole suđenja, budućih sudija. I na kraju odgonetanjem na pitanje šta aktivnost polaznika Škole suđenja može obustaviti daje nam odgovor na pitanje koje su pretnje i opasnost sa kojim se možemo suočiti kod budućeg sudije.

U traženju odgovora na četiri gore postavljena pitanja otvara nam se u isto vreme i odgovor na pitanje motivacije rada budućeg sudije. Motivisati sudiju na sistematski, uporan rad je danas veoma teško. Većina sudija smatra da je suđenja gotova forma, što je inače velika zabluda. Da bi se ostvario uspeh u suđenju potrebno je, pored sreće, i mnogo, mnogo rada. Rezultati takvog rada se ne vide odmah. Nekada se ti rezultati jave tek na kraju. Kad se mnogo radi onda mora da postoji i jasan motiv zašto se toliko mnogo radi. Isto tako ako znamo odgovore na gore postavljena pitanja otvoriće nam se saznanje kolika je postojanst, polaznika škole kao budućeg fudbalskog sudije. Motivi pokreću šoveka na rad. Ukoliko su ti motivi jaki, realni i racionalni onda će motivacioni rad kod sudije biti izražen i davaće dobre rezultate. Sasvim je druga slika ako su motivi kod sudije slabi, nerelani i lišeni realnosti.

Takođe je veoma važno utvrditi kod polaznika Škole suđenja, budućih sudija, kolika je margina u zadovoljenju iskazanog motiva.  Zašto je i ovaj elementa potrebno znati?  Zato što se u fudbalskom suđenju, kao i drugim poslovima, pojavljuje zadovoljenje motiva. To zadovoljenje utiče na ponašanje sudije. Postojanje zadovoljenja motiva ukazuje da je došlo do menjanja u intezitetu posvećenosti pozivu fudbalskog sudije, ali i značaju koje taj poziv ima za čoveka koji se tim pozivom bavi. Isto tako kao što motiv kod sudije može da oslabi, on može i da se pojača. To zavisi od toga koliko je kod sudije bilo napora da se motiv zadovolji. Lako zadovoljenje motiva može dovseti do povećanja nivoa aspiracije, ili do gubitka interesovanja i apatije kod sudije. Imamo i slučaj da se motiv ne zadovolji. U tom slučaju sudija se suočava ili sa frustracijom i osećajem bespomoćnosti, ili sa obeshrabrenjem koje je praćeno ljutnjom i besom.

Kao što se može iz ovog kraktog načelnog razmatranja videti prvi korak u kvalitetnom formiranju sudijskog kadra u Školi suđenja počinje spoznajom motiva kod polaznika škole. Ta spoznaja će kasnije pomoći u kvalitetnom praćenju svakog polaznika kad položi ispit i ponese zvanje - fudbalski sudija.